Lep čovek, meni drag…

Sećam se jednog događaja od pre par godina.

Grad u drugoj državi, zgrada, koja ako nije lepa onda je bar interesantna ali je se ne sećam jer je količina piva koju sam popio pre dolaska do iste ipak bila pozamašna za mene, klub koji izgleda kao preveliki, odavno izgrađeni stan, i muzika koja mi nije bila omiljena ali koga je to tada interrsovalo… Ono pivo od pre je tražilo novo društvo, tako da sam ja uzeo novo pivo. Ne pitajte se zašto.

Svakako, ja nisam primećivao neku kvalitativnu razliku u sebi, osim pojačane potrebe da idem do prostorije sa sanitarnim čvorom, što nije nenormalno obzirom na situaciju. I sada tu počinje priča…

Tražeći put, kojeg se ovlaš sećam tada, do prostorije za prelokaciju telesnih nepotrebnosti, morao sam da, u polumraku, bauljam kroz gužvu i buku ne bih li došao do cilja. Kao u lavirintu, put me je vodio kroz uske hodnike i prevelike prostorije, malo u levo, više u desno, a nisam siguran da li je to zakrivljenje prostora bilo realno ili uslovljeno mojim odnosom prema alkoholu koji je kolao kroz krvotok.

Kad kažem moj odnos prema alkoholu, mislim na svoju predanost istom i dopuštenje da upravlja mnome.

Sramno, znam…

Svakako da ja o tome u tom trenutku nisam mnogo razmišljao. Jedino je bilo važno da dođem do toaleta jer inače puče bruka.

Našao sam poznate orijentire i sa većom sigurnošću sam krenuo ka krajnjoj destinaciji a put do tamo me je vodio kroz jedan, u mom tadašnjem sećanju, ne predugačak hodnik. Međutim, taj hodnik se značajno produžio kada sam stigao do njega. To mi je dalo signal da sam trenutno u boljem stanju nego što sam bio kada sam stigao u taj klub. Jer sada bolje vidim, zar ne?

Prijalo mi je saznanje da je alkohol krenuo da napušta moj sistem uprkos dolivanju istog u malopre pomenuti.

I, sigurnim korakom, doduše malkice lelujavim, sam krenuo na put kroz predugački, okupan polumrakom, uski hodnik. Prvi koraci su prošli u osami ali sledeći su imali društvo.

Meni u susret je išla osoba koju nisam video najbolje. Zbog mraka, naravno. Ono što jesam video to je da je to bila krupna osoba, muškarac, koji ide pravo na mene. Ne možemo se mimoići ukoliko se jedan od nas ne pomeri da propusti ovog drugog.

E, pa, ja vala neću! A on ako je lud, neka proba da se ne pomeri.

Nema veze, mislim se, pomeriće se svakako.

Pogledam ponovo, on je sve bliže i opet pravo na mene ide. A, budale… Pa jel lud?!

Neka, naučiće…

Tada sam znao da se sigurno neću pomeriti sa svog puta a ako ovaj konj hoće frku onda će ti i dobiti. Malo sam spustio pogled, narogušio se i nastavio pravo kroz hodnik. Ni levo ni desno, nego pravo. Očekivao sam da se ludak pomeri i da prođem bez zastajkivanja a ako stane ispred mene i blokira mi put onda ćemo videti…

Moja očekivanja se nisu ispunila.

BAAAAMMMMM….

Šok!

Oči su mi širom otvorene, otrežnjen u trenutku, jer sam osetio da je budala naletela pravo na mene, bez usporavanja. Nisam zbunjen, nemam dilemu, slede batine. Leva noga ostaje na mestu, desnu povlačim pozadi i spremam se za udarac desnom rukom. Podižem pogled da bih uvideo gde je meta koju hoću da pogodim, to jest, gde je budali glava, jer sad kad ga spucam u labrnju naučiće da se sklanja sa puta svima a ne samo meni.

Ugledah lepog čoveka, prijatne spoljašnjosti, meni neobično dragog i bi mi žao da polomim to ogledalo u koje sam se zalepio.

Smejao sam se samom sebi do jutra, i naravno, pivo je postalo moja ružna prošlost. Bar u tim količinama.

6 Odgovora na “Lep čovek, meni drag…”

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.