Penjem se uz tu planinu i jedva dišem, al’ ćutim, pravim se da mi nije ništa. Pantalone mi spadaju, skraćuju mi korake, ne umem da se snađem i pomognem sebi dok pokušavam da ne zaostajem za ostalima. Pomalo me lomi situacija, kao da me snaga volje napušta, razmišljam o povratku pre vremena…

Ma jok, izdržaću… Valjda?

Vidim neku strminu pred nama i mislim se kako je gadna. Ne bih se tuda penjao ni za živu glavu. Mnogo je klizavo, ima snega koji se topi kako sunce padne na tu stranu, a opalo, žuto lišće je svuda po zemlji pa i ispod tog snega, a to ne garantuje stabilnost koraka, siguran sam. A ima i nekakvog sitnog kamenja koje ‘oće da se mrdne kad zgaziš na njega. Ma idi čoveče, ne bih tuda ni misao poslao…

Stadosmo upravo ispod te strmine.

Šta je sad? Što gledamo u ovo? Možda je pametno da pitam nešto? „Idemo li negde okolo? Gde je staza?“, upitah smelo.

Odgovor mi se nije dopao: „pravo gore, uzbrdo.“

Pravo gore? Da. Sjajno. Pa nebo ne vidim od te uzvišice. Sad je idealan trenutak da legnem na zemlju i pravim se da sam kamen. Drvo. Medved. Štagod…

Ali ne vredi, moja volja je jača od moje nevolje. Idem gore pa makar mi bilo poslednje.

Sitni koraci, hodanje u stranu, fokus na sledeći korak, pogled leden kao i vazduh, misli lebde ka vrhu a ja dišem kao da ću da izdhnem.

Ali šta je jedna strma strana planine za čoveka koji kaže „mogu“? Ništa.

I tako, pogled divan, ja živ, iskustvo stečeno.