Zalutah…

Naslonio sam lice na koru drveta mokru od kiše koja pada danima. Osmeh na mom licu je  iskren,a dah isprekidan. Rukama grlim ovo stablo koje mi daje odgovor na pitanje kuda ću.
I srećan sam što sada znam…
Vidi se sve, vidim čitav put, svaku okuku i prevoj… A znam da se svaki trud isplati. Ovako ili onako, ali se isplati…

Ovaj kišni pogled nije zamagljena slika, nije magnovenje. Bistar je kao planinski potok što mi je stopala rashladio od silne jurnjave i naterao me da nevoljno zastanem kraj ovog drveta.
Ne zaluta onaj šumom jer ne zna put, nego što se bori sa životom u sebi, i ne sluša, mada zna kuda treba…

Opustiš se i progledaš…kad  pogledaš unutra.

I vratiš se putu ka sebi.