Crveno

Kamenito tlo, obasjano zimskim suncem, ležalo je pred njegovim očima. Potražiće ga i ovde, mislio je, možda je ovde bačeno…

Sećao se nekog kamenitog puta na kojem je počelo, sećao se da je bilo hladno i sećao se pogleda. Sećao se i osmeha.

Pomislio je, kako bi izgledao osmeh na njegovom licu sada, kako bi izgledao taj osmeh posle ovoliko vremena, i nije mogao da stvori tu sliku.

Samo je hteo ponekad da izgleda kao pre.

Nije uspevao, ali koga briga, mislio je…

Nekako su mu misli jurile jedna preko druge i to ga je umaralo. Nije mu bilo do razmišljanja. Dugo mu se već ni ne misli, ali kadkad se zaboravi pa polusvesno pomisli o nečemu i onda tako krene taj kovitlac svakojakih misli, pa se pretvori u teški oblak briga. I eto problema.

Šta će… Čovek samom sebi najviše smeta ponekad.

Ali u tim njegovim unutrašnjim sukobima misli, ponekad, samo ponekad, bi se iznedrila neka istina. Negde, usput, u ovom njegovom traženju, on je počeo da raspoznaje te istine i da ih sakuplja. Kao neku slagalicu ih je sastavljao, pa se nadao, na kraju će biti i cela slika.

Šta ja znam, možda je i u pravu…

Trebala mu je ta slika, želeo je da uhvati smisao, želeo je da shvati. A opet, kako će shvatiti kad mu fali ono najvažnije…

Ma da…

Muka je to, vidi se po njemu…

Sunce je bilo lepo toga dana, na tom kamenitom tlu, gde je, usamljeno, ležalo njegovo odbačeno srce.

Crveno.

Zbog ljubavi.