Dorćol

Ulice pune istorija. Raznih, svačijih, ličnih i zajedničkih. Stranih i domaćih. Ulice pune onih osećaja pripadanja kojih se teško rešavaš. Ulice sa kaldrmom kojih je sve manje a nekada su svuda vodile. Ulice sa kućama i dvorištima koja su krila razne priče, ispričane i prećutane. Dvorišta nekada puna dece, a nekada ispunjena čežnjama ljubljenih i neljubljenih…

Zgrade za nekadašnju gospodu i njihove gospođe u kojima su živeli i drugi. Zgrade sa prolazima u vrtove uređene po volji gospodara. Lepe spolja a ko zna kakve iznutra. Samo stepeništa su ostajala ista kada bi se vlasti smenjivale. A vlasti k’o vlasti, nikada nisu mnogo marile za Dorćol. A nije ni Dorćol za vlast mario.

Tu je zauvek nastanjen onaj duh prkosa koji često samog sebe sputava ali ipak se nekako umiri u zadnjem trenu pa sačuva to što svi dorćolci nose u sebi. Sačuva dušu koja voli slobodu, koja ljubi istinu i koja daje sve za ono što voli.

A ljubavi raznih Dorćol krije. Onoliko! I ne znam ih sve. Ali znam za one moje.

Tu sam prvi put zaigrao fudbal, dao prvi autogol pa onda i prvi gol. Tu sam prvi put vozio bicikl. Pa motor. Pa automobil.

Tu sam prvi put dobio batine. Tu sam prvi put nalupao nekoga. Pa i drugi put. Posle nisam vodio geografsku evidenciju.

Tu, na Dorćolu, sam prvi put poljubio. I patos, i vrata i devojku. Tu sam dobio prvog keca i prvu peticu. Tu je Prva beogradska gimnazija. A tu se desila i prva ljubav.

Tu sam prvi put išao na bazen i tu sam prvi put bežao od murije.

Dorćol ima Kalemegdan a ta tvrđava ima pogled koji ti puni dušu jer si tamo odakle izvire ovaj grad koji me ima. Tu je prvo ušće koje sam video.

Dorćol ima sve što vreme može dati. Ima onu patinu koja se ne skida, patinu duše koju kao orden samo oni koji su preživeli mnoge živote mogu nositi a da pod teretom istorije ne pokleknu.

Dorćol je duboko u svima koji su odavde potekli, dublje nego praiskonski strahovi, jer se nalazi tamo odakle iz duše izvire ljubav.

Dorćol je u srcu.

A srce je na Dorćolu.