Sve sam dobio. Sve!

I ruke, i noge, i oči, i glavu i ostalo…

Ali za ludilo? Za ludilo sam posebno vezan.

Dobio sam ga u svim bojama i oblicima. Ima i zelenih lopti, i crvenih kocki, i plavih balvana, i opet crvenih ali sada piramidica… Svega. I nekih trakica, i perike neke ima tamo…

Ma svega!

A što me radi…! Voza me samo tako. Na sve strane. Svukuda, što se kaže. A ja uživam u vožnji. Ima tu malo i nekih nepovoljnosti, nije da nema, ali nije to zbog ludila. To je zato jer se ja pravim normalan. Pa onda dobijem ćušku.

Znaš ono kad se voziš nekim vozićem u luna parku. Ali onim zaguljenim, što se penje visoko, pa se uvrće, pa te izvrće naopačke da ti bude muka…

E time se vozim i sad taj vozić naglo skreće u levo, pa umesto da se ja po inerciji smotam u desno, ja hoću da ostanem prav jer se pravim normalan. Razumeš? Prav jer se pravim. Ha!

Ma ništa ti ne razumeš! Nema ni veze…

I onda se ja tako pravim normalan pa me nešto što visi odozgo zvrkne po čelu i odmah zaboli glava.

Nije da to mora tako ali tako se desi. Šta ću.

Ali shvatio sam na kraju.

Nema zašto da se pravim normalan kad je mnogo lepše kad sam lud.

Ludilo je šareno bre!

I lepše mi stoji.

Na radost!