Kafana

Eh…

Nije to za mene…

Možda bih i znao kako da se ponašam, ali ne vredi. Džaba kad je glava luda, srce vrelo a snage još ima.

Odeš u kafanu, zbog društva, da se malo ispričate, da se malo našalite, lepo provedete… Tako bi trebalo da bude. Ali ako ima i muzike, pa još ako me pesma žacne, pa ako popijem neki alkohol, e onda ode sve u…da ne lajem dalje.

Prvo kreće pevanje, doduše ne sjajno, al’ ne marim mnogo, pa nazdravljanje sa društvom, pa onda idu čaše u ćošak. Dolaze konobari, pa šef, pa gazda…ali ne vredi… Čaše idu u srču pa to ti je. Lomim sve. Ali ne stihijski nego uz refren koji me gađa. Tada zategnem čašu i cangrrrrr!

Ništa na silu, samo opušteno i uz osmeh. A muzika samo praši, udaraju u najtanje žice, a ja, ko zna gde sam.

Onda ustanem pa podignem nekog od mojih i krenemo zajedno da galamimo tekst tekuće pesme, pa kad sjurim dlan o astal, onda poskoče i čaše i flaše, a i gosti poneki, pa kad pukne bokal vina i zacrveni se stolnjak, onda kreće opšte veselje. Neko me psuje, neko dreči, a meni sve veselo. Brzo se oni smire pa krenu samnom da uživaju u atmosferi.

Često sto ostame na nogama. Mada ponekad i on klecne. A kako i ne bi kad u meni šišti adrenalin za sve pare.

Nije zgodno to što se kafana ubrzano prazni ali bolje i to nego neki belaj da nastane. A potencijal za to postoji, moram da priznam. Ali nema veze, ko preživi nek’ priča.

U glavnom, ceh nije mali a uvek bude i još neki nepovoljan nusprodukt.

Kažem, nije to za mene.

Ali ipak volim ponekad da odem, iako znam kako će da završi. Šta ću…živa duša.

Ma, dok mogu da izađem kako sam i ušao, ići ću.