Treba mi istina.
Uvek.
I kad boli.
Mada, kod mene nekako najčešće i bude tako. Ima i kad me usreći, ali češće boli.
Pa dobro.
Ili ću preživeti ili neću.
Za sad mi ide sa tim preživljavanjem. Ali suština nije u preživljavaju. Ako uvek samo preživljavam onda i nema neke vajde od mene. Isto kao i da nisam preživeo. Kao da sam mrtav. Samo što hodam.
Nije to to…
Ako sam preživeo onda treba i da živim. Jer preživeo sam sa nekim razlogom, a taj nije da stignem do sledećeg možda preživim a možda i ne.
Treba mi istina iako boli. Kukaću, patiću, plakaću, ali kad preživim onda ću reći hvala.
Reći ću to.
Da. Reći ću ti hvala za bol. I za istinu.
Reći ću hvala jer imaš ljubavi da kažeš istinu. Čak iako znaš da me ne voliš, imaš ljubavi da kažeš istinu. Pravu.
A istina jeste ljubav.
Makar da me nikada više u oči ne pogledaš, voli me istinom i kaži mi je. I znaću da ljubav još postoji. Negde. I istina.
Tako me voli. Iako ne želiš.
Istinom me voli.
