Šal

U noći punoj magle i smoga, hodao je sasvim sam. Nije bilo previše hladno, pa kapu nije ni poneo sa sobom. Ni rukavice. Ni šal.

Imao je lep šareni šal, ali ga nije poneo te noći. Uz taj šal se slagala bilo koja kapa, bilo koje boje… Ali ga nije poneo. Nije mu vreme, mislio je.

Šal je ostao da visi na nekom starom drvenom ofingeru, u plakaru, i usamljeno je čekao tamo. Čekao je da vreme bude hladnije, da prilika bude pogodna, da on bude raspoložen da ga uveže oko vrata i ponosno ga izvede među ljude. Čekao je da on bude voljan da ga se seti opet…

A on, on nije razmišljao o šalu. On je razmišljao o nekom dalekom vremenu kada je briga bilo manje, kada je snove bilo lakše dosanjati. O vremenu kada se iza osmeha krila radost. On nije razmišljao o tome gde će ga koraci odvesti u toj maglovitoj noći punoj smoga…

Samo je hodao.

Gologlav i goloruk.

I bez šala.

A voleli su se.