Ružo…

Lepa si. Vidim to jasno. Vide to i drugi, znam. Ne krije se to.

Stojiš u toj lepoti, svojoj, na suncu ovom januarskom i prkosiš vremenu. Prkosiš tmurnim danima… Ako.

Volim da te gledam takvu. Tako posebnu, tako ponosnu, Tako jedinu.

Doći ćeš mi, znam to, iako to ne izgleda tako. Doći ćeš, nekako, i želećeš da te uzmem. Da te u rukama čvrsto držim da bi videla da li smem… Imam li hrabrosti za to… Tvoje trnje, kojim tu svoju lepotu, tu svoju posebnost, tu svoju magičnu privlačnost, braniš, neće nestati ni tada.

Ali neka se u moje dlanove zabodu oni… svi… svaki tvoj trn… Neka bol koji tvoje biće nosi sa sobom bude naspram ljubavi koje moja duša gaji za tebe. I videćeš, osetićeš, znaćeš, da će moji dlanovi biti samo tron na kojem ćeš zauvek biti voljena, ružo prelepa.