– Napiši neku priču da vidim kako to ide…

– Kako to misliš? Pa nije to na dugme čoveče…

– Ma daj… Ajde napiši. Znam da možeš nešto… Bilo šta… Ajde, napiši bre.

– Pa ti stvarno imaš pogrešnu sliku o pisanju, znaš… To je kreativan posao, nije nešto što se tek tako radi.

– Daj, ne smaraj, života ti… Uzmi olovku i naškrabaj nešto i onda to krene i eto. Ajde, baš hoću da vidim kako ti to pišeš. Ajde, ajde…

– Ej bre! Prvo, ne pišem olovkom nego kucam po tastaturi. Dobro, ponekad i pišem na papiru, kad mi dođe tako, ali to je samo u izuzetnim slučajevima. Drugo, nemoj da si dosadan. Ne piše se tako kako se tebi ćefne. Dođeš, sedneš, naručiš, ja napišem i ti uslužen. Nije ti ovo kafana a ja nisam kelner! Mani me se više…

– Ajde, to pričaj nekom drugom znaš. Znam ja da ti baš tako pišeš. Ja ti kažem temu, ili reč, ili štagod i ti ćeš da napišeš nešto, znam te… Ajde sad piši. Ionako moramo da čekamo da počne utakmica.

– Ti stvarno nisi svoj, jel da? Pa ne mogu tako da pišem kako se tebi ‘oće. To je, bre, proces kreativnog upliva u sopstvo, proces introspekcije i imaginacije, komplikovano je to da ti sad objašnjavam…

-Imaš blokadu, jel?

– Da.

– E, kilavče nepismeni…