Budan sam.

Ne otvaram oči, ali sam budan.

Znam da jesam jer ne sanjam više. A lepo sam sanjao… Ih! Baš lepo sanjanje sam imao.

Nema veze sad, probudio sam se i da vidim šta ću dalje… Nije baš da mi se ustaje.

Mrdam se pomalo ispod pokrivača i znam da sam budan, nema greške. Bezveze…

A, šta ćeš… Mora tako.

Otvorim oči i vidim da je jutro.

To je dobro, jer to znači da sam prespavao čitavu noć. Valjda sam se i odmorio… Ajde, nema veze sad, to ću videti kasnije.

Ujutro, kad ustanem, a ne ustaje mi se, prvo što mi treba je kafa. Volim miris vruće, tek skuvane ujutru… A volim i taj ukus prve kafe.

Prija to…

I sad baš o tome razmišljam, kao da osećam taj miris, kao da zatvorenih očiju uzimam šolju sveže skuvane kafe i lagano je prinosim ustima, a miris napada nozdrve i razvlači osmeh preko moje jutarnje bezličnosti…

Ah, to jutarnje rađanje! Volim to…

Znači, jutro je?

Dobro.

Mislim, šta sad…

I tako, ustanem, jer kafa neće sama da se skuva.