Mesec je pomerao vodu koja je svetlucala te noći.

Uz obalu, kroz visoko šiblje, kretala se nevelika grupa izgubljenih snova. Nekome su pobegli i zalutali…

Zastadoše kraj same vode, gledajući u odsjaje svetlosti koje Mesec pobaca pod sobom, i bez glasa, bez daha, pustiše svoja sećanja da naviru.

Uskovitlaše vodu davne misli, podigoše se talasi, svetličaste kapljice poleteše naokolo i obasjaše šiblje kao svici što umeju to da urade ponekad… I sve zastade na tren.

Umiri se noćna voda, talasi utihnuše, svetlost obasja tek poneku kapljicu što ne dosegnu do površine, i snovi se prepoznaše u tmini. Ugledaše jedni druge, znajući ko je čiji i odakle stiže. Pobacaše sve sa sebe, sve suvišne želje, sećanja i bojazni te se, onako goli, baciše u vodu da ih Mesec svetlom okupa.

Sva težina ostade na dnu, a oni, ti snovi, izađoše sjajni i iskričavi, kao novi, ponovo čisti, neumrljani i laki kao dah što se otme iz grudi kada u srce uleti ljubav.

Okupaše se nečiji snovi u vodi što je Mesec pomera i iskri, i ugledaše put za nazad. Zaiskriše kroz noćnu tminu da bi opet bili sanjani…