Voleo bih da me pamtiš po osmehu…
Ne zanima me kako ćeš pamtiti druge, ne.
Voleo bih da mene pamtiš po osmehu koji ti je zasijao na licu kada sam bio tu, po osmehu zbog kojeg ti je poskočilo srce kada si me pogledala, po osmehu zbog kojeg si namignula sreći…
Voleo bih da mene pamtiš po nečemu lepom, i da ti, kada ti na um padnem, opet zatitra gornja usna makar malo…
Voleo bih da me pamtiš po bistrini tvoga oka u kojem sam se ogledao, i da ti, makar nenamerno, pogled pođe na ono mesto gde bi nam se senke sastale…
Voleo bih da se setiš svog osmeha ponekad, onog radosnog, iskrenog, srećnog, onog sa kojim si u moja sećanja ušla…
A voleo bih da i mene pamtiš po tom osmehu.
