Pre svega ovoga, pre ove pošasti što nas je sve snašla, raspravljao sam sa jednim kolegom o tome koja je to najviša vrednost u našim životima, šta je to što je bitno. On je zastupao tezu da je to sloboda, i argumentovao činjenicama da su se ljudi oduvek za slobodu najsrčanije borili, davali i svoj život za nju. Ja sam, sa druge strane zastupao tezu da je sam život najviša vrednost i da ti sloboda nije potrebna kada život izgubiš. Bio sam malo iziritiran njegovim stavom pa nisam baš najbolje razmišljao u tim trenucima… Bio sam siguran da me neće shvatiti ako budem rekao da je samo ljubav vredna u životu, pa sam zato uzeo život kao takav za tu najvišu vrednost. Još tada sam znao da sam pogešio ali zarad razgovora sam nastavio…
Svašta se izdešavalo ljudima za ovo relativno kratko vreme od kada je ova pošast nagrnula na sve nas. Mogle su se videti promene na ljudima, u njihovim ponašanjima, u stavovima, u razmišljanjima, šta im je važno, čega se plaše… I moram da priznam da je onaj moj kolega sa kojim sam razgovarao o tim najvišim vrednostima života, po mom mišljenju, posle svega što sam video i doživeo, delimično u pravu. Kad kažem delimično, mislim na to šta je za mene najviša vrednost života. Probaću da objasnim.
Meni je najviša vrednost u životu ljubav. To je meni isto, život i ljubav. Živiš da bi voleo jer da bi živeo moraš da voliš, inače i ne živiš, nema tog protoka kroz tvoj sistem ako nema ljubavi u njemu. Možeš da životariš, da vegetiraš, da ispunjavaš biološku dužnost, ali života nema tu… Pravi život ne postoji bez ljubavi. Ali pravog života nema ako postoji strah. Ako se plašiš ovoga ili onoga, ako ti strah upravlja bićem, tu onda nema života pa, shodno tome, nema ni ljubavi.
Sloboda da biraš kako ćeš da živiš jeste jedna od vrhunskih vrednosti života. Sloboda da biraš između života i životarenja, između življenja i preživljavanja, sloboda između ljubavi i straha. Ali ipak je život, to jest, ljubav na prvom mestu. Šta će meni sloboda ako nemam ljubavi? Čemu život, za šta ja to živim onda? Dobio sam život da ga živim a ne da ga se plašim. Dobio sam život da ga volim a ne da se krijem od njega.
Dobio sam ga! Nisam ga zaradio. Dobio sam.
A kad nešto dobiješ, onda bi trebalo da si zahvalan na tome. I zahvalan sam na svemu što sam dobio. I na onome što mi je prijalo, ali i na onome što mi nije prijalo, zahvalan sam na svemu zbog čega mi je srce pevalo, ali sam zahvalan i na onome što mi je srce razbilo na komade. Zahvalan sam na svemu jer to je moj život. To je život koji mi je dat na dar. I volim ga. I živim ga. Pa dok traje traje. Bar će ostatak tog života da traje bez straha, jer dovoljno sam se plašio svega i svačega do sada.
Kažu mi, nemoj napolje, umrećeš, poješće te Korona. Pa ja znam da ću umreti kad tad, to mi je obećano na samom početku. A jel to razlog da ne živim? To što ću da umrem? Nešto mislim, život mi je dat da ga živim a ne da se plašim smrti. Ionako će samo telo da se ugasi kad mu dođe vreme, a duša nastavlja svoj put. Ja nisam ovo telo, nisam truplo. Niko nije samo telo… A život je tako vredan življenja. Svako iskustvo je prilika da naučiš ko si. Prilika da shvatiš da si više od onoga što vidiš u ogledalu. Samo ako dozvoliš ljubavi da pobedi strah.
Sloboda da biram da li ću da živim ili ću da odumirem je moć koju imam. I za nju se vredi boriti. Ali ona je tu, uvek je tu. Uvek imam tu slobodu izbora. I kad sam zatvoren u kući, ili u tamnici, uvek imam tu slobodu da biram kako ću da živim. I da li ću da živim. Ili ću da se plašim da me ne ujede Korona ako se sa nekim budem rukovao.
Kad dođe kraj, došao je.
Do tad…idemo! Samo jako!
Ljubav po svaku cenu!
Jer ljubav nema cenu…
A život bez ljubavi i nije život.
