Dal’ da živim il’ da strahujem?

Pre svega ovoga, pre ove pošasti što nas je sve snašla, raspravljao sam sa jednim kolegom o tome koja je to najviša vrednost u našim životima, šta je to što je bitno. On je zastupao tezu da je to sloboda, i argumentovao činjenicama da su se ljudi oduvek za slobodu najsrčanije borili, davali i svoj život za nju. Ja sam, sa druge strane zastupao tezu da je sam život najviša vrednost i da ti sloboda nije potrebna kada život izgubiš. Bio sam malo iziritiran njegovim stavom pa nisam baš najbolje razmišljao u tim trenucima… Bio sam siguran da me neće shvatiti ako budem rekao da je samo ljubav vredna u životu, pa sam zato uzeo život kao takav za tu najvišu vrednost. Još tada sam znao da sam pogešio ali zarad razgovora sam nastavio…

Svašta se izdešavalo ljudima za ovo relativno kratko vreme od kada je ova pošast nagrnula na sve nas. Mogle su se videti promene na ljudima, u njihovim ponašanjima, u stavovima, u razmišljanjima, šta im je važno, čega se plaše… I moram da priznam da je onaj moj kolega sa kojim sam razgovarao o tim najvišim vrednostima života, po mom mišljenju, posle svega što sam video i doživeo, delimično u pravu. Kad kažem delimično, mislim na to šta je za mene najviša vrednost života. Probaću da objasnim.

Meni je najviša vrednost u životu ljubav. To je meni isto, život i ljubav. Živiš da bi voleo jer da bi živeo moraš da voliš, inače i ne živiš, nema tog protoka kroz tvoj sistem ako nema ljubavi u njemu. Možeš da životariš, da vegetiraš, da ispunjavaš biološku dužnost, ali života nema tu… Pravi život ne postoji bez ljubavi. Ali pravog života nema ako postoji strah. Ako se plašiš ovoga ili onoga, ako ti strah upravlja bićem, tu onda nema života pa, shodno tome, nema ni ljubavi.

Sloboda da biraš kako ćeš da živiš jeste jedna od vrhunskih vrednosti života. Sloboda da biraš između života i životarenja, između življenja i preživljavanja, sloboda između ljubavi i straha. Ali ipak je život, to jest, ljubav na prvom mestu. Šta će meni sloboda ako nemam ljubavi? Čemu život, za šta ja to živim onda? Dobio sam život da ga živim a ne da ga se plašim. Dobio sam život da ga volim a ne da se krijem od njega.

Dobio sam ga! Nisam ga zaradio. Dobio sam.

A kad nešto dobiješ, onda bi trebalo da si zahvalan na tome. I zahvalan sam na svemu što sam dobio. I na onome što mi je prijalo, ali i na onome što mi nije prijalo, zahvalan sam na svemu zbog čega mi je srce pevalo, ali sam zahvalan i na onome što mi je srce razbilo na komade. Zahvalan sam na svemu jer to je moj život. To je život koji mi je dat na dar. I volim ga. I živim ga. Pa dok traje traje. Bar će ostatak tog života da traje bez straha, jer dovoljno sam se plašio svega i svačega do sada.

Kažu mi, nemoj napolje, umrećeš, poješće te Korona. Pa ja znam da ću umreti kad tad, to mi je obećano na samom početku. A jel to razlog da ne živim? To što ću da umrem? Nešto mislim, život mi je dat da ga živim a ne da se plašim smrti. Ionako će samo telo da se ugasi kad mu dođe vreme, a duša nastavlja svoj put. Ja nisam ovo telo, nisam truplo. Niko nije samo telo… A život je tako vredan življenja. Svako iskustvo je prilika da naučiš ko si. Prilika da shvatiš da si više od onoga što vidiš u ogledalu. Samo ako dozvoliš ljubavi da pobedi strah.

Sloboda da biram da li ću da živim ili ću da odumirem je moć koju imam. I za nju se vredi boriti. Ali ona je tu, uvek je tu. Uvek imam tu slobodu izbora. I kad sam zatvoren u kući, ili u tamnici, uvek imam tu slobodu da biram kako ću da živim. I da li ću da živim. Ili ću da se plašim da me ne ujede Korona ako se sa nekim budem rukovao.

Kad dođe kraj, došao je.

Do tad…idemo! Samo jako!

Ljubav po svaku cenu!

Jer ljubav nema cenu…

A život bez ljubavi i nije život.

Април у Београду…

Дан је…

Лепо је време, право пролеће. Април као из књига. Седим на обали реке и ћутим. Сам сам. Потпуно сам, никога нема поред мене. Никога нема ни близу. Баш никога…

Први пут сам потпуно сам овде. Гледам и не видим ни једног човека нигде докле мој поглед досеже. Вероватно то и није чудно обзиром на текући полицијски час који људима забрањује да буду ван својих кућа сада. Ја као да нисам човек, како ово написах… Јесам. Другачији, али јесам… Само сам пожелео да чујем реку. Не могу је другачије чути. Можда бих могао ноћу, али желео сам да је чујем по дану. По овако лепом дану…

И чујем је. Слушам је и уживам у песми таласа чији ме смер помало збуњује. Не знам да ли иду низводно или узводно. Око ме вара, игра се са мојим умом… Нема ни везе, ионако више држим очи затворене и само слушам воду која се ваља, ту испред мене… и дремам по сунчаном дану.

Април у Београду који никада нисам могао да замислим овако. Без људи. Без буке. Без брзине. Без гужве…

Само живот који протиче мимо нас, а ретко кад смо га свесни. Само живот…без нас. Додуше ја сам ту, али се не рачунам, само седим и слушам. Упијам. Уживам у друштву природе. Зраци сунца, звуци воде која протиче, мириси непокошене траве… И празна глава. А пуна душа.

Ноздрве се шире са свахим удахом мириса природе, плућа се изненаде количином кисеоника па се закашљем и брзо погледам около, да ме неко није чуо… Могу људи свашта да помисле ових дана кад се неко закашље.

Али нема никога около. Само природа која буја и као да је једва чекала да јој се склонимо са пута. И ја, који сам одувек желео да чујем ову реку. Нисам мислио да је то могуће, али изгледа да је све у животу могуће. Чак и чуда!

Река, као да се котрља сама преко себе и оглашава се клокотима у различитим гласовима, као хор да чујем. Плава и широка, гласна понекад, а кад ветар дуне са обале, као да утихне, као да се постиди… Па опет настави своју песму и носи је са собом, негде доле, ка мору…

Април у Београду, песма реке која плавилом боји моје погледе и сунчан дан.

Живот је чудан овог априла, али је ипак живот. И ваља га живети. Ја га, ето, живим слушајући реку…

Kompot od jabuka

Na starom šporetu se kuvao kompot od jabuka. Miris kipuće vode sa komadima kiselih jabuka u šerpi plave boje preletao je preko mojih nozdrva. Napolju je padao sneg a ja sam se trudio da održavam vatru na odgovarajućem nivou…

Sedeo sam ispred šporeta a moja baka je sedela pored, na kauču, i plela vunene čarape čudnih boja, a ja sam se nadao, čak i uveravao sebe, da te čarape nisu namenjene meni, jer ja ih sigurno neću nositi. Te boje, tu nakaradu od smisla, ne bih stavio na sebe nikad! Može neko drugi da ih nosi. Ćale, ujak, keva… Ma ko god… Ja ću bosonog ako treba. Pa tu nije bilo normalne boje! Rezedo, roze, ciklama, prljavo belo, tirkizna, bronzana… Ma idi… Kao da je sve ostatke od vunenih niti koje je našla po kući sklopila u jedno klupko i odatle izvlačila čarape. Nadao sam se da nisu za mene i gledao svoja posla.

 Na radiju je išla neka emisija o životu u planinskim predelima i narator je imao veoma upečatljiv glas i sjajnu dikciju. Njegov entuzijazam, kojim je govorio o temi, je prelazio na mene veoma lako. Zamišljao sam visoke smetove kroz koje se valja probijati da bi se došlo do štala sa stokom o kojoj se mora brinuti, i video sam grimase na svom licu kada sam zamišljao kako vučem sanke pune oblica koje će mi služiti za grejanje, osećao sam kako mi niz slepoočnice klize kapljice znoja dok svom snagom vučem preveliki teret…

„Ubacuj, šta si zaspao…Jel si tražio kompot?“

Iz emisije pune snega, hladnoće i teškog fizičkog rada me je baka izvukla tim rečima. Otvorio sam vratanca šporeta i ubacio par omanjih cepanica unutra. Zatvorio sam vratanca iz drugog puta, kao i obično. Nikad nisam uspeo iz prvog, ko zna zašto…

Onako u međuprostoru između jave i snevanja, pogled mi je odlutao na plafon. Gore su se igrali plameni plesovi vatrenih jezičaka koje sam upravo razgoreo. Prelepe siluete što su se užurbano smenjivale sa leve i desne strane plafona činile su to veče magičnim. Miris cimeta koji se zaviorio sobom kao da je dodao čarobni prah na moju već odsutnu maštu i pogurao uvis, ka zvezdama, što su igrale žmurke sa vatrenim pramenovima iz šporeta, prolazeći kroz krov pravo na plafon, i iza mojih senki se krili jedni od drugih… Čarobna igra je postala još lepša bez mog učešća, bez moje senke. Prelepi vatreni prizori, uzbudljiv život plamena i čarobne svetlosti zvezda učinili su veče nestvarim… Svakakve borbe su se tu gore vodile, mnoge ljubavi rađale i gubile, pa ponovo rađale, prelepi konji su slobodno trčali tim livadama od iskri… Svega je bilo tamo!

Te večeri sam upoznao maštu…i svidela mi se.

Svideo mi se i kompot od jabuka sa cimetom.

Ali čarape mi se i dalje nisu sviđale. A bile su namenjene meni…

Zahvalio sam se baki, jer da nisam radila bi šiba.

Malo kasnije sam od vunenih čarapa napravio loptu za mačku pa je ona sredila stvar.

A baka je volela tu mačku.

More ljubavi

Dolaziš iz mog sećanja i ulaziš kroz vrata koja nikada nisu bila zatvorena. Tražiš gde da se smestiš dok te gledam i ćutim, čekajući da čujem tvoj glas. Govoriš, pričaš i mašeš rukama, sva puna energije koja mora da izađe iz tebe. Slušam te i gledam… Da li se još uvek poznajemo? Da li se […]

Da li da joj priđem ili…?

Gledam je nešto, i mislim se da li da joj priđem. Obilazim, zagledam ali nisam siguran šta bih…

Ona mene ne zarezuje ič, vidim dobro. Ok, jasno mi je da sam samo ja taj koji ovde ima neku nameru, da ne kažem intenciju. A opet, znam da odnos mora da ima nekakav reciprocitet ako pretenduje da bude uspešan.

Izgleda da samo ja želim uspešan odnos ovde. Da budem jasan, ne želim bilo kakav odnos. Hoću odnos koji će mi doneti zadovoljstvo, osmeh, radost, odnos koji će me ispuniti, odnos zbog kojeg će na mom licu sijati osmeh. To želim. Ništa manje me ne interesuje.

Dobro je da znam šta hoću. Sad da vidim kako ću to da dobijem.

Plašim se da ne nastupim pregrubo, zbog svoje nestrpljivosti. Neće valjati ako budem previše napadan, ako je, što se kaže, nagazim svom snagom. Bojim se, pući će. Ugasiće se i nema nade više za bilo šta.

Ne, ne, moram da budem pametniji. Mora to nežnije. Suptilno. Valjalo bi joj prići opušteno, kao bez bilo kakve namere. Da i ne primeti, pa onda naskok i moja je!

E sad… Druga dilema, osim pristupa, je željeni rezultat. Da li ću dobiti ono što želim? A želim taj osmeh da svom licu kada je pogledam. Želim da mi pruži osećaj koji će me učiniti ponosnim. A znam da može. Znam!

Gledam je i nisam siguran da je sad pravi trenutak….

Jer ako stanem na tu vagu i ona mi kaže da imam 120 kila, tačno ću da je razbijem!

Možda da sačekam još malo…