Latade

Popričah sa jednim dekicom dok sam čekao da uđem u pekaru pre neko jutro… I, čini mi se, neću to zaboraviti. Mirišu kifle za sve pare, a ja se nameračio na burek. Lepša aroma oko mog nosa, prodire kroz mene, što se kaže. Od bureka sam zbog ovog mirisa danima daleko, shvatih ja, i prepustih […]

O slobodnoj volji

Biće kao takvo, ljudsko biće, se sastoji iz tri nerazdvojiva dela.  Od Boga, ili Izvora, od Duše i od Ega. Možemo ove posebne delove imenovati različito ali suštinski oni ostaju tri dela koja čine jedinstvenu celinu. I neka religijska učenja nam to naznačuju ali ne želim na ovom mestu da ulazim dublje u to.

Ta tri dela čine Sopstvo.

Deo Sopstva, koji se u ljudskom biću odnosi na Boga jeste duboko usađena svest, doduše često veoma prikrivena, da postoji nešto izvan nas čega smo svi mi sastavni deo. Neka viša sila. Čak i oni koji to ne priznaju imaju taj osećaj, mada je moguće da ga ne definišu na taj način. Možda je bolje nazvati je Samosvest, kao svest Izvora o sebi samom čiji je i Sopstvo deo.

Deo Spostva koji se odnosi na dušu je onaj unutrašnji glas koji spaja ovozemaljsko i onozemaljsko, ona nas spaja sa Bogom,sa Izvorom,  ona je suština koja dokučuje istinu putem svesti o sebi, svom poreklu, svojoj svrsi, i koja je putokaz spostvu.

Teći deo je onaj pojavni, javni, viđeni, materijalni, zemaljski deo nas koji jedini ima slobodnu volju. Duša ima i  nema slobodnu volju jer ona zna istinu, te stoga je slobodna volja njoj nepotrebna pošto nema razloga za meandriranja jer to ionako veoma često čini materijalni deo sopstva. Ego, racio, razum, kakogod da nazovemo taj deo, ima slobodnu volju jer ne zna istinu ali je putem duše poznaje. I dato mu je da je otkrije, sazna verom. Pre svega verom u ljubav kao jedinom božanskom silom. Ali dato mu je i da pogreši.

Slobodnom voljom darovani, ljudi imaju pravo da pogreše i da ne idu putem istine svog bića koje im duša kao veza sa Izvorom pokazuje. Oni mogu da skrenu sa tog puta i da prenebregnu svoju istinsku misiju u životu. Duša, kao izdanak neizmerne ljubavi, i ne zna za ništa drugo osim za ljubav, tako da ona pojedincu daje naznake kuda treba ići da bi se stiglo do Izvora, ali ona kao čista energija ljubavi u telu koje ima slobodu izbora može poprimiti određene posledice postupaka koji su rezultat čistog umnog procesa, racionalnog, ne-kontemplativnog procesa biološko-električnih impulsa u mozgu, koje su mahom negativne po nju samu, pa na taj način može i sama biti kontaminirana u odnosu na Izvor iz kog je potekla. Ona, svakako oseća tu kontaminiranost i, budući da je ljudsko biće celovito i sastoji se iz tri dela, ona tu svoju kontaminiranost transferuje nazad u telo na različite načine. Različitost sastava i gustine pojavnosti Duše i materijalnog tela rezultuje određenim teškoćama prilikom simbioze te dve dimenzije sopstva.  Energetski potencijal Duše je ne merljiv jer uređaji koje je stvorio racio ne mogu da dokuče dimenzije duše obzirom na ograničenost spoznajnih mogućnosti dela sistema u odnosu na ceo sistem kojem sam taj deo pripada, tako da telo, koje i je i najranjiviji deo tog sistema, jeste i najpropadljiviji deo istog a shodno tome i najslabiji, mada se može diskutovati o partikularnoj snazi energetskih potencijala oderđenih delova tela u odnosu na dušu, koja, da ponovim, uvek deluje iz pozicija ljubavi a ne prinude. Racio, ili Ego, su krunisani kao vladari dela sistema celovitosti bića, a ponekad, možda češće nego što bi trebalo, i kao vladari svekolikog univerzuma. Telo je podložno bolestima, Duša nije. Dovoljno za preispitivanje vladajućih dogmi.

Sve te mogućnosti arbitrarnog odlučivanja bez omogućavanja alternativnih glasova, iako svest o količini manjka istinskog znanja postoji i verifikovana je od strane samog tog Ega, su više nego jasan nagoveštaj nemogućnosti nadzemaljskog, božanskog, da deluje na ljudsko biće na drugačiji način osim iz čiste ljubavi i samo ljubavlju. Dozvola da se pogreši je data i može se koristiti, posledice postoje ali su često prenebregavane, a smernice za pravi put su uvek prisutne ukoliko je slobodna volja korišćena za dobrobit čitavog bića a ne samo jednog njegovog dela.

Na pitanja zašto Bog dozvoljava svakojake zločine odgovor je slobodna volja. Na pitanje ako je Bog savršen čemu onda potreba za nama kao ne savršenim odgovor je da je Bog čista ljubav čija priroda je širenje i uvećavanje iste. Ljubav rađa ljubav, i potreba ljubavi je da se širi, da se deli, da bi se uvećala i da bi bila jača i lepša, blagotvornija i sveobuhvatnija. Mogućnost poznavanja Jednog jeste u poređenju sa Drugim. Da bi se prepoznala, ljubav mora da se podeli, kada se podeli ona se uvećava i teži daljem uvećavanju putem deljenja da bi bila jača. Mogućnost prepoznavanja punoće ljubavi je uslovljena odsustvom njene celovitosti. Težnja Izvora ka celovitosti ljubavi je uvećava u samom njenom Izvoru putem njenih podeljenih delova, koji opet sami po sebi teže celovitosti unutar sebe kao i sa ostatkom delova iste celine. Delovati iz ljubavi ojačava samu količinu iste unutar delatne jedinice pa čak i ako delatna jedinica ima deo koji samu sebe sabotira putem manjka vere ili znanja. Delovanje Duše unutar ljudskog bića na način da dozvoljava greške jeste izraz božanske ljubavi prema svim delovim bića zajedno i prema svakom ponaosob istovremeno, iako može doći do diskrepancije u pogledu kratkoročnih i dugoročnih ciljeva pojedinačnog bića, u zavisnosti od konstelacije trostrukosti samog Sopstva.

Način da se sva tri dela dovedu u savršeni sklad je poznat malobrojnima, ali trud ka tome je dozvoljen svima.

Faktički, slobodna volja je data samo i jedino onom najpropadljivijem delu našeg bića koje služi kao instrument za prikupljanje i odašiljanje suštine celovitosti ljudskog bića-ljubavi. Bez vere, ta slobodna volja je samo oruđe za samosabotiranje.

Slobodna volja je tu da bi prepoznala, prihvatila i odašiljala ljubav.

Slobodna volja je tu da bi je se odrekli kada saznamo istinu, jer istina postaje jedini put.

A istina je ljubav.

Drhtaj

Prolazim kroz drhtaj izmaglice koja sačekuje zoru nad vodom. Osećam taj drhtaj. Duša mi podrhtava, telo se protresa… Voda je mirna, kao da ne teče, kao da stoji i čeka. Nešto čeka… Čujem njenu tišinu, njen muk… Hodam kao da se prikradam iako znam da nema nikoga okolo. Čuvam ovaj sklad tihosti koji se samo […]

Strune moje duše…

Otisci tvojih stopala su ostali svuda po njima. Hodala si gore – dole, trčkarala si i igrala… Zvuci tvojih koraka su pravili melodije osmeha, zvonki tonovi su plovili mojim nebom… Umela si da po njima koračaš, nekako spretno, nežno i umilno, sigurno i čvrsto… Pa i sada, kada na tvoje korake samo sećanje je živo, […]

Куда течеш водо?

Станем и питам се тако, куда тече ова моја река…

Има она све, и таласе, и вирове, и рибе, птице, чамце… Али као да негде нешто фали. Има она и мене, можда и превише, а можда и премало.

Одавно то видим, само нисам знао да баш у то гледам.

Све сам јој неке окуке правио, меандре свакојаке њоме испуњавао и никако да јој нађем ту праву струју. Све нас нешто зауставља, скреће с пута, препреке и попадали мостови нагомилани, а моја река никако да се са тим избори. Гурам је ја, пливам са њом, али она се коџопељи, изгледа ми, мени у инат неће тамо где је шаљем.

Па где ћеш, водо луда? Куда?

Ја је мало умирим, кроз брзаке је проведем а онда, кад седнем душом да да’нем, она окрене па назад. И онда сам схватио да моја река као да иде мимо света.

Она од ушћа ка извору тече.

Нека је, нека тече, да ме врати где припадам…