Станем и питам се тако, куда тече ова моја река…

Има она све, и таласе, и вирове, и рибе, птице, чамце… Али као да негде нешто фали. Има она и мене, можда и превише, а можда и премало.

Одавно то видим, само нисам знао да баш у то гледам.

Све сам јој неке окуке правио, меандре свакојаке њоме испуњавао и никако да јој нађем ту праву струју. Све нас нешто зауставља, скреће с пута, препреке и попадали мостови нагомилани, а моја река никако да се са тим избори. Гурам је ја, пливам са њом, али она се коџопељи, изгледа ми, мени у инат неће тамо где је шаљем.

Па где ћеш, водо луда? Куда?

Ја је мало умирим, кроз брзаке је проведем а онда, кад седнем душом да да’нем, она окрене па назад. И онда сам схватио да моја река као да иде мимо света.

Она од ушћа ка извору тече.

Нека је, нека тече, да ме врати где припадам…