Станем и питам се тако, куда тече ова моја река…
Има она све, и таласе, и вирове, и рибе, птице, чамце… Али као да негде нешто фали. Има она и мене, можда и превише, а можда и премало.
Одавно то видим, само нисам знао да баш у то гледам.
Све сам јој неке окуке правио, меандре свакојаке њоме испуњавао и никако да јој нађем ту праву струју. Све нас нешто зауставља, скреће с пута, препреке и попадали мостови нагомилани, а моја река никако да се са тим избори. Гурам је ја, пливам са њом, али она се коџопељи, изгледа ми, мени у инат неће тамо где је шаљем.
Па где ћеш, водо луда? Куда?
Ја је мало умирим, кроз брзаке је проведем а онда, кад седнем душом да да’нем, она окрене па назад. И онда сам схватио да моја река као да иде мимо света.
Она од ушћа ка извору тече.
Нека је, нека тече, да ме врати где припадам…
Јaкo стилски нaписaнo. Мaестрo писao. И Теби и нaмa не преoстaје ништa другo нo дa се бoримo. Пoздрaв и пливaј и дaље. Дoбрa е тa рекa. Не пoсустaј.
☺️
Река тече,сама осваја обале и свој пут кроз беспуће. Нико јој не може помоћи,нити она тражи. Само је пусти и уживкај.
Баш тако, добри мој Синиша, баш тако…