Drhtaj

Prolazim kroz drhtaj izmaglice koja sačekuje zoru nad vodom. Osećam taj drhtaj. Duša mi podrhtava, telo se protresa… Voda je mirna, kao da ne teče, kao da stoji i čeka. Nešto čeka…

Čujem njenu tišinu, njen muk…

Hodam kao da se prikradam iako znam da nema nikoga okolo. Čuvam ovaj sklad tihosti koji se samo drhtajima oglašava.

Vidim i čujem samo osećajima, oči i uši mi nisu od koristi.

Žmurim, zadubljen u sebe, i drhtim. Podrhtavam od misli koje me sputavaju. Duša traži slobodu, traži da izleti iz mene i uroni u vodu što je čeka tiho, bez pokreta. Zove me, da vidim šta mogu. Misao me još drži gore i titra mojim bićem koje se cepa jer stojim, jer ne smem…

Ne!

Da!

Moram!

Nemoj!

Želim!

Sad!

Skidam sve i ulazim u vodu držeći se za dušu koja me vodi i obećava istinu. Ništa se ne miče, voda me ne oseća još… Ne postojim…

A onda!

Drhtaj, kada duša nađe mesto.

Drhtaj, kada se telo pokori duši.

Drhtaj, kada voda oseti talas koji izbija iz mene…

I drhtaji postadoše talasi, a ja…

Ja prepoznah drhtaj koji rasteruje izmaglice.

6 Odgovora na “Drhtaj”

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.