Kroz magle

Napušteno pristanište.

Stari dok koji je video svakakve barke sada je samo stanište za beskućnike svih vrsta živih bića.

Kroz maglu koja ne da zori da se digne, kreće se negdašnji mornar. Jedva se kreće. Možda jer ne žuri nikuda. Možda jer ne može brže…

Starac, bele kose i brade požutele oko usana od lule koju ne vadi iz usta, na glavi nosi kapu koja mu ne prekriva čelo, kaput marin plave boje, kratak i sa samo jednim dugmetom, pantalone koje su mu bile taman pre nekoliko godina i cokule od jake kože, crne i uglancane… I kreće se lagano sa tovarom prebačenim preko levog ramena. To je povelika jutana vreća, koja je očigledno prilično puna i dosta teška. U desnoj ruci mu je nekakav štap, dugačak i prav, malko zašiljen na jednom kraju.

On ide ka napuštenoj barži na kojoj je nekakva, od svačega sklepana, kućica. Pa, ne mogu reći da je to kućica u pravom smislu te reči, ali sklonište od pogleda i nevremena svakako jeste. Nije ni mala ta kućica. Ima je pola barže skoro. I krov joj je na jednu vodu samo, valjda zbog vetra što sa obale ne duva… Vidi se unutra da neka svetlost provejava mada se ne vide kablovi za struju. Ne verujem da je ima…

Mornar je lagano došao do barže i pred vratima skloništa samo ispustio vreću. Otvorio je vrata iza kojih ga je sa osmehom dočekala njegova, još uvek lepih crta lica uprkos godinama, davnašnja ljubav. Njegova muza, kako je zvao. Žena u poznim godinama, odavno prohujale mladosti, u čistoj haljini i sa veselim očima, prišla je i zagrlila starog mornara. Otkačila je svoje ruke oko njegovog vrata i pogledavši ga u oči poljubila ga u usta sa takvom nežnošću, koju samo oni koji znaju da vole mogu da pokažu.

Svetlost koja se nazirala je dolazila od ognjišta koje je čekalo da se dvoje staraca u njega zagrljeni zagledaju. I ognjište je dočekalo. Sedeli su zagrljeni i pričali o danima kada su se tražili. Ponekad promešavši gulaš koji se krčkao u kotliću iznad vatre, ona je svoje ruke držala na njegovom izboranom licu gledajući svaku liniju na njemu. Pričala je dugo i naširoko zašto i kako je sve bivalo teže i teže, a on je odgovarao na to svojim zato i tako…

Dugo su se tražili kroz bespuća života koji ih je vodio, svako svojim stazama. A on, život, ih je opet spojio kad su prestali da se traže, kad su se pomirili i sa osmehom se samo sećali prvih pogleda…

Kroz maglu što ne daje zori da se digne, oseća se miris doma, na starom doku koji je sada samo utočište za beskućnike svakakvih vrsta života.

I oseća se ljubav kojoj magle ne mogu ništa. Ona prava. Jaka. Neuništiva…

9 thoughts on “Kroz magle

  1. Mnogo promjena odjednom, Nove boje, font, slike pa rekla bih i dužina priče. U sekundi sam se zapitala „Ko je ovo?? “ 🙂 Priča je lijepa još da se naviknem na izmjene

  2. Sve promene su u superlativu a prica je vise nego odlicna, …i nekako drugacija. Pozdrav, …jedino je ljubav ostala, isto tu, kao u svim Tvojim blogovima, …ona nema izostanke.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.