Šumski čovek

Bilo je vruće tog leta kada sam sa ocem poslednji put bio u njegovom rodnom mestu. Nije to bilo ni selo, to su bile dve kuće udaljene jedna od druge nekoliko kilometara, ali su se ljudi koji su živeli u njima mogli dozivati zbog specifičnosti feljefa tih brda.

Putovanje je bilo beskrajno, čini mi se. Prošli smo kroz nekoliko naseljenih mesta, svako sledeće manje od prethodnog, dok nismo zašli u šumu kojoj se kraj ne vidi. Vijugavi put kroz drvorede, krošnje koje propuštaju sunce u hlad koji je večan pa se tako malo i tlo osuši tokom letnjih dana, blaga strmina kojom se ide ka nečemu o čemu sam samo slušao… Delovalo je bajkovito na mene sve to. Uživao sam u krajoliku i putovanju, koliko je bilo moguće naravno. Kad sam bio umoran, nisam baš uživao. Nisam uživao ni kad sam bio žedan.

Šta da kažem, dete iz grada…

Otac nije bio razgovorljiv previše, a ja sam tada mislio da je mudrovao i želeo da me nauči nečemu veoma važnom, što ja nikako nisam uspevao da shvatim a delovalo je da ne postavljam prava pitanja. Mnogo godina kasnije sam došao do zaključka da je čovek bio samo umoran od pešačenja uz planinu od koje se davno odrodio… Ako ćemo pravo, nije imao ni kad da se srodi sa njom, pošto je kao mali odveden u ravnicu. Ali gorštački gen je ostao negde u njemu. Videlo se po licu da mu prija što smo tamo.

Uspeli smo mi pre mraka da stignemo gde smo naumili, a bilo je važno da to zaista i uspemo. Nisam shvatao zašto. Otkrilo mi se tek posle nekog vremena, čitaj par dana…

Radost, galama, zagrljaji, poljupci, još galame, rakija, vruć hleb, još rakije, još galame… To je otprilike bio sinopsis susreta sa domaćinima. Ja nisam učestvovao u rakijanju, mada sam bio nuđen. Meni to bilo gadno tad… Ubrzo je došlo vreme za spavanje koje sam oberučke prihvatio i tek sa suncem sam bio ponovo spreman za učešće u životu. Svi su odavno bili na nogama, ja sam imao privilegiju da se izležavam tog jutra. Ali samo tog jutra. Sva sledeća su bila prilagođena životu te geografije. I bila su drugačija od svih mojih jutara pre…

Ljudi žive na različite načine, prilagođavaju se prirodi i razmenjuju sa njom. Sada, posle mnogo godina od tog leta, posle mnogo inovacija u ljudskom načinu življenja, znam da mi onakav život lepše izgleda. Teže. Ali lepše, punije, srećnije… Možda i ne bih dugo poživeo u tim uslovima, ali znam da bih zaista živeo. Baš skroz, što se kaže…

A tog jutra kada sam zakasnio sa ustajanjem, kada sam pušten da odmorim, kada mi je darovan taj luksuz, imao sam priliku za prvu lekciju. I dobra je bila.

Otac i ja smo trebali otići do izvora po vodu. Da, nije bilo vode u kući. Nije bilo ni struje. Samo ognjište i ljudi oko njega. Zato je bilo važno da stignemo pre mraka, jer bi se u protivnom izgubili, ili bi nas pojelo neko meče…

Krenuli smo ka izvoru koji je bio najbliži. Logično, zar ne? Lokacijski jeste bio najbliži, ali daleko od toga da je bio blizu. Ma išli smo do sutra, činilo mi se… Nisam mnogo prodavao značaja tome što smo išli niz padinu do izvora. To će kasnije da dobije na značaju, i to ozbiljnom.

Taj najbliži je bio suv. Presušio je. Letnji meseci umeju tako da deluju na male izvore u visokim predelima. Ništa, krenuli smo do sledećeg. Taj je bio malo uzbrdo i eto značaja prethodne etape. Nije mi bilo baš najlepše tada. A bilo je i vruće. I žedneo sam. Uh…

Da skratim priču, tek četvrti izvor je bio pun pogodak. Ako to prevedem u sate to bi značilo cirka 8 sati hoda gore-dole, bez vode i hrane. Sebi sam, mnogo godina kasnije, za to postiguće dodelio virtuelnu medalju za izdržaj. Sad shvatam da sam imao ogromnu sreću da je izvor koji je imao vodu bio na položaju višem od kuće gde smo odseli, pa sam vodu nosi nizbrdo. Da sam morao nositi uzbrdo, verujem da bi bilo mnogo teže. U stvari, znam da bi, jer sam i to jednom uradio. I to je bila isto lekcija. Idi prvo gore, pa ako tamo nema onda idi dole. Jer lakše se skotrljati nego se uspentrati.

Taj prvi dan, dan kada sam propustio zoru, naučio me je da moj život nije inokosan, nije sam za sebe, nego je celovit i usklađen sa svim ostalim životima koji su tu. Biti u skladu sa samim sobom i okolinom je umetnost življenja, a ponekad je to jedino što ti pomaže da preživiš. Da preživiš da bi zaista živeo.

Biti tu, biti svestan, poštovati celinu čiji sam deo i biti zahvalan na iskustvu je jedini način da uživam u životu. A tamo je život zaista surovo prelep. I ovde je, samo na drugačiji način.

Možda mi se više svidelo tamo, nad šumom, pod planinom.

Ma da, ja sam šumski čovek među zgradama…

2 thoughts on “Šumski čovek

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.