Škola za anđele

Dečak je bio drugačiji.

Mnogi su rekli, faličan nekako. Ne slažem se. Mislim da je prava reč poseban. I, po mom mišljenju, sa razlogom. Jer… Svima nam je već dugo trebao neko takav, neko poseban, neko ko može da uradi ono što treba po svaku cenu.

Dečak je bio još samo dečak, mali, balavi dečak, kad je u njegov život ušao Pas. Dobio ga je od strica, od strine bolje reći. Stric je doneo kučence mesec dana staro a strina je to, poslednje preživelo iz legla, namenila Dečaku. Rekla je „borac uz borca ide…“ I tako Pas dođe kod Dečaka i nastade priča.

Dečak nije imao drugove mada se igrao sa decom iz ulice. Kad kažem igrao mislim na to da je išao za njima i pokušavao da radi ono što su i oni radili a oni su ga odbacivali, gurali, terali od sebe… A on je uvek imao osmeh. I kad bi ga pogodio kamen on je imao osmeh i taj kamen bi vratio onom koji ga je bacio.

Za njih je on bio glup a oni su za njega bili radost i sreća. Voleo ih je sve i voleo je da se igra sa njima na jedini njemu poznat način. Iz prikrajka, odbačen i ismejavan, gađan i povređivan, uvek sa osmehom, i kad suze teku. Dečak je voleo tu decu i njihovu radosnu graju koja nije imala veze sa njim… Ali on nije mario za to.

Dečak nije umeo da govori. Trudio se ali iz njegovih usta su izlazili nerazumljivi glasovi. I uvek se smejao. Valjda su zbog tog njegovog osmeha koji je stalno imao svi mislili da sa njim nešto nije u redu. Pa zašto se smeje kad ne razume ništa, mislili su…

Komšije su malo sažaljevale njegovu porodicu i svoju decu ponekad opominjale da se ponašaju pristojno, ali deca k’o deca, nisu baš slušala. Roditelji su ga voleli iskreno i brinuli koliko su umeli, ali i oni su se pomirili sa idejom da Dečak nije kao ostala deca, normalan…

Bili su u pravu. Nije bio normalan kao ostala deca, definitivno.

Samo je Dečakov stric video u njemu nešto što ostali nisu uspeli.

I jedna mala, mala devojčica iz ulice,sestra nekog od onih dečaka…

Dečak je to znao. I uvek ima je davao najširi osmeh. Onaj najradosniji, onaj da ti srce pomeri na desnu stranu grudi… Takav osmeh.

Za sve je Dečak samo mumlao i brbljao, a za strica je gugtao… Kao golub visokoletač. Onaj koji je suđen za najveće visine. I, on ga je razumeo.

Kada je tog jutra stric stigao i doneo psa, Dečak je još spavao. Pas je bio mali, kratkih nogu, žućkasto belih preliva i imao je jedno klempavo uvo. Ono levo, pomalo crnpurasto. A desno je štrčalo uvis, kao antena. I boje kao ostatak tela. A rep kratak.

Smešan pas, pomalo ružnog izgleda i tužnog pogleda. Jadničak kao da je znao da je ostao sam na svetu, bez ijednog od svojih, kao da je preživeo po kazni, a kazna tek počinje da teče… Tužan pogled, baš tužan. Nekako, ne ide taj pogled na pse, nije to za njih.

Kad bi ih video zajedno, Dečaka i Psa, neko bi rekao, savršeni jedno za drugo. Krpa našla zakrpu…

Ja ću reći, zaista savršeni jedno za drugo, mada to kažem iz sasvim drugačijeg razloga nego svi ostali…

Dečakove snene oči su ugledale Psa i osmeh koji je bio njegov zaštitni znak sada je postao za nijansu blistaviji. Suze u očima su bile tu zbog sreće koju oseća čisto srce kada u njega uđe ljubav. To jeste bila ljubav na prvi pogled, jer Pas je tužni pogled zamenio onim koji ima upitnik, u oblačiću negde iznad slike…

Repić se razmrdao, nogice se razigrale i jezik je veselo balavio Dečakovo nasmejano lice, razvlačeći te dečije usne skoro do ušiju.

Ma radost, u najizvornjem obliku, nema šta…

Dečak je znao odakle je došao Pas. Otrčao je do strica, zagrlio ga svom snagom i onda ga sa obe ručice uhvatio za lice i pogledao pravo u oči. Stric je video dve suze u tim dečijim očima punim iskrene dobrote. U suzama je pisalo „HVALA TI“.

Dečak i Pas su se zavoleli i uvek bili zajedno. Dečaku nije smetalo što i Pas ima manu. Ne ovu sa uvetom. Pas nije lajao. Ni jednom nije zalajao. Zato su svi i govorili da su jedno za drugo. Mutavi obojica…

Dečak je nastavio da se igra, na svoj način, sa drugarima, ali sada je sa sobom vodio i Psa, a deca su se i prema Psu ponašala kao i prema Dečaku. Nije bilo to lepo gledati, ali je srećom, vremenom polako prestajalo da se događa u drastičnom obliku. Poneko je,od dece i odraslih, izgleda, uspevao da uvidi da se tu negde, okolo, raspršuje ljubav, u najčistijem obliku, pa je zahvaljujući tome sve počelo da se menja…

Ali ona mala devojčica je oduvek drugim očima gledala na to. Volela je da gleda ovaj dvojac kako se igra bez obzira na sve…

Ma ne može na ljubav da se ostane imun, džaba…

Pas je sa Dečakom svuda išao, i zaista je sama njegova pojava terala ljude da se osmehuju i kad nisu imali razloga.

Onako mali, zdepast, sa tim jednim klempavim uvetom, mlatarao je jezikom dok je kratkim koracima trčkarao za Dečakom. Sve ti izgleda da će sad da se prevrne i napravi kolut unapred kako trči. Kao da će da se prući k’o daska na leđa i ostaće tako smotan na leđima dok ga Dečak ne vrati na noge. Kao da nije pas nego dlakava i balava kornjača. Ali nije… Vešto je jurio za Dečakom i, mogao bih se zakleti, bio je srećan. Kao da je i on uvek imao osmeh. Tako nekako je meni izgledao…

Družili su se oni, Dečak i Pas, pa sad već jedno godinu ipo, možda i dve… Taman leto pred školu, pred prvi razred. Neka deca iz ulice su već završila prvi razred, neka će dogodine da krenu, ali tu su svi bili… Skoro generacija.

I tog leta, jedne srede, predveče, taman da se sunce smiri i da se prava igra rasplamsa, deca su saznala šta je ljubav.

Kao i obično, deca su se spremila da pobegnu od Dečaka i Psa koji su stalno jurili za njima misleći da se svi igraju zajedno neke lepe dečije igre. Krenuli su u trk i tamo gde se puteljak uzdiže naglo zalomili levo, kroz tarabu sa labavom daskom, pravo niz dvorište, preko plota, u ničiji livadu, i iza nekih žbunića se sakrili i čekali da Dečak i Pas pogreše put, kao i često do tada. Onda su mogli kako hoće da se igraju, a najčešće su trkom odatle, za svaki slučaj, odjurivali do zemljanog puta i odatle kamenčićima gađali potočić.

Dečak i Pas su trčali za njima, kao i obično, ali nisu uspeli da ih stignu…kao i obično. Ali to više nije bilo ni važno. Njih dvojica su imali svoje igre. Uživali su u njima.

Krenuli su svojim putem ka nekoj od tih malenih livada koje su, u stvari, bile zapušteni i odavno ostavljeni placevi, na kojima je ponekad bilo i poluzavršenih kuća, a ponekad samo iskopane rupe za temelje… Tamo im je bilo mirno i zgodno za igru.

Devojčica iz ulice je krenula za svima njima, jer nije želela više sama da se igra. Onako malena, sitna i sva nekako vazudušasta, kaskala je i oduševljavala se cvećem koje je videla usput.

Pred zaravan odakle se vidi daleko i široko, devojčica se saplela o kamen i udarila maleno koleno. Zaplakala je kad je ugledala krv koja je pocurela niz nogicu. Dečak je čuo plač i okrenuo se ka izvoru tog zvuka, ugledao je devojčicu kada se pridigla u suzama. Nije mogao da je dozove ali je krenuo ka njoj mašući joj. Krenuo je i Pas, ali se nije video onako malen u travi koja je bila viša od njega.

Devojčica iz ulice ga je videla i pokušala da potrči ka njemu tražeći pomoć ali više utehu jer se uplašila. Nespretno poskakujići, krenula je niz padinu ka Dečaku, skrenula u prilično visoku travu u koju je napušteni plac zarastao, i nestala. Upala je u neku odavno iskopanu rupu, dovoljno duboku da sama ne može da izađe iz nje. Plač je zamukao. Steglo joj se grlo a suze krenule u potocima.

Dečak je video da je nestala ali nije znao gde je mogla da nestane. Tražili su je njih dvojica, onako bez glasa, bez zvuka, kako su mogli.

Da je neko sa one zaravni gledao, video bi samo jednu dečiju glavicu kako po visokoj travi zaranja i izranja, i nekakvo komešanje trave, blizu te glavice, bez reda i smisla. Ne verujem da bi bilo kome bilo jasno šta se zapravo dešava.

Dečakov stric je došao iznenadno. Reče bratu: „Ja svratio da vidim kako ste…“, a ja mislim da je samo želeo da se uveri da su Dečak i Pas srećni zajedno. Lako su braća našla temu za razgovor. Bila je u čaši…

Dečak i Pas su našli devojčicu. Bila je u dubokoj rupi. Dečak je pokušavao da joj pruži ruku. Na žalost, bio je još mali. Nije ga uhvatila panika. Ali video je da devojčicu jeste. Ne znajući šta drugo da uradi, uradio je, čini se, ono najgore. Tada je prvi put nestao osmeh sa njegovog lica. Zamenila ga je odlučnost.

Skočio je dole i našao se pored devojčice. Njen izbezumljen i krajnje iznenađen pogled je mogao svima jasno da stavi do znanja da je u šoku. Ali prijalo joj je društvo. Nije više bila sama u mračnoj i strašnoj rupi. Dečak je bio viši i snažniji od devojčice. Kada ga je pogledala, osmeh je ponovo bio na licu Dečaka. I pogled pun radosti i nade. Devojčica je to osetila i nekako je bila mirnija. Progovorila je opet. Tiho. Sporo. Ali jasno. Rekla mu je da je boli noga i da je srećna što je on sa njom. Zagrlila ga je, a on se malko zbunio…

Dečaci…

Ubrzo je pokušao da je izgura van rupe. Stavio je na svoja ramena ali devojčica nije imala snage da izađe. Morao je neko da ih izvuče…

Pas se vrteo oko Dečaka sve vreme, a kada je momčić sišao dole, kučence je ostalo napolju i ubrzalo svoje kružno kretanje oko te rupe. Pas je bio vidno zbunjen. Pokušavao je da uskoči u rupu ali nije imao hrabrosti. Duboko je to bilo za njega. Još neko vreme se nespokojno kanio da skoči sa ivice ali je odustao. Pokušavao je da zalaje. Nije išlo… Kašljucnuo je po neki put i to je bilo sve.

Odjednom, Pas je odjurio sa placa i ostavio decu samu u onoj rupi. Krenuo je po pomoć. Kroz visoku travu nije baš video kuda ide, ali je svojski zapeo i nekako uspeo da se dočepa izlaza iz te džungle. Stuštio se niz padinu prema glasovima koji su se čuli sa potoka. Deca iz ulice! To! Oni će pomoći, mislio je… Kratke noge, zdepast, nije bio baš slika i prilika dugoprugaša niti sprintera u psećem smislu, ali trud, volja, želja i upornost mu se ne mogu sporiti.

Nekako je našao put do dečijih glasova i kada ih je ugledao počeo je sa lajanjem. Naravno, samo u svojim mislima, jer iz grla mu je izlazio zvuk sličan onom koji proizvodi učenik kada nastavnik u školi ispituje a on pokušava da spreči sebe da se zakašlje, da ne bi bio primećen i pitan nešto, pa da dobije slabu ocenu jer, naravno, nije učio…

Bez obzira na taj neuspeh, dečaci su ga primetili. Pas se sjurio do njih pa odmah potom krenuo svom snagom ka onoj rupi. Posle nekoliko koraka se okrenuo da vidi da li ga deca prate i shvatio da od toga nema ništa. Dobro, pomislio je, idemo ponovo.

Deca su ga gledala a on je besomučno ponavljao svoj performans u nadi da će neko od njih poći za njim. To se nije desilo. Dečaci su ga ismevali, poneki kamenčić bacili ka njemu i nastavili sa svojim poslom.

Posle ko zna koliko pokušaja, Pas je najzad odustao od poduhvata. Krenuo je na drugu stranu po pomoć. Ide kući.

Za to vreme, u rupi, Dečak je shvatio da se mala devojčica mnogo uplaši kad pogleda svoje povređeno i krvlju obliveno koleno. Skinuo je majicu i obmotao je oko njenog kolena. Devojčica je smirila i bilo joj je lakše. Zagrlila je Dečaka. Zbunjen, ali sa osmehom na licu kao i uvek, Dečak je nju zagrlio i pomazio po raščupanoj kosi.

Kada je Pas otišao od dece, neko od njih je odjednom pitao zašto je kučence samo, gde je onaj mali…? Igra je prestala i osetio se nekakav nespokoj među dečacima. Uz priču, ovakvu i onakvu, ipak su odlučili da krenu ka svojoj ulici, da provere šta se desilo.

Pas je trčao koliko je mogao brzo. Nije to bio baš rekord, ali trud se računa. Izbegavao je kola usput, veće pse i poneku mačku koja mu se našla na putu ka kući. Izbacio je jezik, skoro do tla, i samo je štrikao svojim kratkim nogicama. Najzad je došao do kuće! Prašina za njim se nije ni slegla a on je ispod prozora dnevne sobe pokušavao da dozove nekoga. Lajanjem, naravno. Seo je i počeo. Lajao je kao da je top koji ispaljuje đule, sa trzajem unazad. Toliko je puta to uradio da mi nije jasno kako se nije ogulio od tolikog trenja.

Upornost koju je pokazao je vredna divljenja.

Ko zna koliko puta je pokušao da proizvede lavež ali sve je to bilo kilavo, mlako, kašljucavo… Ali nije odustajao. Svaki sledeći pokušaj je bio za nijansu bolji. Dok, u jednom trenutku, se nije iz njega nevelikog prolomilo.

Lavež!

Ozbiljan i glasan.

Jak, kao da je veliki.

Zbunio se.

Toliko se zbunio da se, u trenutku kada je zaista prolajao, uplašio, ustao, podvio rep i okrenuo se da vidi koji to veliki pas laje iza njega. Nije bilo nikoga iza… Onako zbunjen, okrenut ka ulici, malo je nakrivio glavu na levu stranu pa mu ono klempavo ovo skoro spade sa glave. Razmišljao je… Probao je da lane još jednom, onako stidljivo, čisto da proba.

Uh! Kao kerber, činilo mu se! To je to! Znao je!

Okrenuo se ka kući ponovo i krenuo da laje kao šašav. Bio je ponosan na sebe i siguran da će uspeti da dozove pomoć.

Lajao je i lajao. Nije mu bilo teško. Toliko je lajao da je na trenutke lajao samo zbog toga što može a ne iz razloga koji je trenutno goreći. Bio je uporan.

U kući, svi su čuli lavež ali se niko nije obazirao. Mislili su da laje neko komšijsko kuče. Ali ipak… Stricu se nešto podiže u stomaku. Skoči sa stolice i ode do prozora. Ugledao je Psa kako lapće jezikom i mrda, ne samo repom, nego čitavom zadnjom polovinom tela. „Ma to ovaj vaš laje…“, reče stric.

„Pa on ne laje!“, odgovori njegov brat.

Opet se čuo lavež i dva brata izađoše na prozor zajedno da svedoče čudu. Kad ih je ugledao, Pas je krenuo ka mestu gde je ostavio Dečaka i usput se osvrtao, lajao, zastajkivao, vraćao se ka kući, sve u cilju da bi naterao ljude da ga prate. Neprestano je lajao. Uzbinio je čitavu ulicu.

Stric je samo rekao :“Gde je mali…? „, i kao oparen potrčao za kučetom, dok se Dečakov otac malo duže spremao da izađe. Pas je prizvao pomoć i sad je samouvereno jurio ka onoj rupi. Stric ga je pratio sa zebnjom.

Realno, trka nije trajala dugo, mada se obojici činilo da je maraton. Nikad stati. Ali ipak su stigli do cilja i stric je imao šta da vidi. Dečak, samo u kratkim pantalonicama, sa onim osmehom na licu, devojčica sa licem bez straha, sa dečakovom majicom uvijenom oko njenog kolena, poprilično krvavom, i oboje se tresu od hladnoće. U toj rupi nije bilo sunca, smrzli su se skoro…

Svi su došli, komšije, deca, roditelji, lekari… Puno suza, radosti, galame, priče.

Ljubav Dečaka i Psa je stvorila uslove za čudo. I nikada nije nestala.

A kada su lekari pregledali devojčicu, čulo se nešto što i sada svi pamtimo.

„Sunce, jel te boli ovo? „, upita lekar dok je prepipavao malenu nožicu.

„Malo…“, reče devojčica.

„Ih…pa ti si velika. Bravo! U koju školu ideš?“, upita lekar ne bi li joj podigao samopouzdanje.

„Ne idem još u školu, još sam mala…“, odgovori ona.

„A tvoj drugar, u koju školu on ide?“ , nastavlja lekar da joj odvraća misli sa bolnog kolena.

„On će da ide u školu za anđele.“

Tako je i bilo…

10 Odgovora na “Škola za anđele”

  1. Potpisujem Sinišin stav. Raduju me ovakve pričem, em dooooobre, em s tematikom od koje se čovek naježi. Od jedne obične dogodovštine napravio si novelu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.