Latica

Zelena poljana puna raznog cveća… Sunčano jutro u podnožju šumovitih brda lagano smanjuje senke drveća dok rosa isčezava sa listova koji se zelene pod nebom.

Sedam na travu pod stablom nekog stogodišnjeg jasena i skidam svoju torbu sa ramena spuštajući je na tlo. Vadim knjigu i naslonivši se na stablo okrećem listove tražeći mesto na kojem sam stao sa čitanjem. Vetrom nošene, latice nekog od cveća sa ove livade, latice crvene boje, pojuriše ka meni i za trenutak mi skrenuše misli sa knjige. Nasmeših se dok sam sklanjao laticu sa oka i u trenu kad je legla na moj prst osetio sam njenu mekoću.

Blaga, baršunasta površina, te nežne suze jednog cveta, me je odnela, kao vremeplovom, u jednu ulicu, sa hladom drvoreda što suncu tek malo dozvoli da siđe do tla, kojom sam hodao nekada sa mislima o njoj…

Nekim setnim prizvukom zvone moji koraci u ovom sećanju a srce i dalje kuca ritmom njenih treptaja…

Stavio sam tu laticu u knjigu.

Neka je.

Dobra je knjiga, taman su par.