Eh…

Nemiri…

Ko ih nema?

Ali svačiji su različiti. Makar malo… I drugačije se pokazuju.

Nekom se pokažu kroz svađe, nekom kroz hranu, nekom kroz trošenje…

A moji nemiri nose tvoje ime. I, da budem jasan, kroz slova mi se pokažu, kad požele. Neće uvek, ali kad hoće, onda mi nemiri polude slova.

A ja bih da pišem nešto drugo…

Kako, sa tim nemirnim slovima, kako? Idu ona gde misle da treba, gde ima prija, a ne tamo gde bih ja da ih smestim. Pišem, brišem, crtam, docrtavam, i opet bude onako kako nemiri kažu.

Al’ ponekad, možda i češće nego što bih hteo, nemirna slova naslikaju priču čistu kao suza…kao ljubav…

Polude mi slova nemirima, pa mi pokažu da i dalje volim…

Eh…

Nemiri…

Neka ih.