Sunce je upalo kroz prozor na kojem su se zavese samo pravile da nešto rade i nečemu koriste. Čak ni mrak, što ga noć ostavlja zorom, kada je dan potera, nisu umele da zadrže malo duže.
Jutro je…
Otvaram oči i znam da je tu. Osećam njeno sneno disanje na svom vratu, osećam njenu ruku prebačenu preko mojih grudi i njenu nogu, ženski nekako, savijenu, kako opušteno leži na mojoj butini… Vidim da joj je jedna moja ruka poslužila kao jastuk, dok se druga nevaljalo smestila na predeo ispod njenih leđa.
Ne ustaje mi se…
Ne, kad su jutra ovakva.
Jutra puna zagrljaja…
