Sedim na ivici kreveta i gledam je sanjivu, dremljivu, uspavanu… Nije potpuno budna, meškolji se ispod pokrivača. Gledam obrise njenog tela prelivene bojama zore i vidim da se ispod kose krije jutarnji smešak. Vidim ga tek napola, skrivenog pod senkom sna koji vetri. Vidim otkriveno stopalo i prelazim prstima preko tabana. Nežno, tek osetno, a ona naglo sakriva nogu pod pokrivač i mrmlja nešto polu razgovetno, pomalo ljutnuta zbog nazovi grubosti nanesene joj dok i dalje spava. Odgovaram joj nešto šaljivo mada rečeno ozbiljnim tonom, na šta se ona brecnu i okrenu se demonstrstivno na drugu stranu pokrivši se preko glave i potpuno nestade ispod pokrivača.

Rekoh joj dok sam ustajao „idem da skuvam kafu…“, i ostavih je da se razbudi.

Ne palim svetlo u kuhinji, volim ovo lenjo sunce zore koje me lagano uvodi u jutro, i lagano spremam napitak kojim volim da započnem dan. Onako, pomalo snen, kafu spremam lagano i napamet, razmišljajući o užitku prvog gutljaja, ne obraćajući previše pažnje na proces koji sprovodim. A nema ni potrebe jer retko kad omanem u spremanju kafe.

Sve je završeno prilično brzo, ili je samo moj utisak takav, nisam siguran, a taman kad sam sipao kafu u šolje čujem iz sobe njen glas.

Jedna reč.

„Dođi.“

Pa…

Taman, dok se kafa hladi…