Avgust je…

Lubenice su svuda zazelenele pejzaž.

A ja je gedam kako mi prilazi, dok u glavi sevaju slike.

Ljubim je pesmom bez reči i nota, dok se mojim zagrljajima ogrnula kao ešarpom na kojoj su motivi livada punih onog narandžastog cveća što mu ne znam ime koje titra u ritmu njenog ubrzanog pulsa…

Ljubim je u mislima punih boja teških kao tuč, što se kistom, koji umesto vlati ima poglede, lako nanose na platno impregnirano željama…

Ljubim je odavno, još pre koraka koji je dovode ovde…

Znam da voli da mi se okači o vrat, zabaci glavu nehajno pozadi i kaže mi otegnuto : „ljubi me…“.

Gledam kako joj se lice skoro umusilo od čekanja i držeći je ovako oklembešenu kažem „Ajde, malo posle ću…“

Zasijaše neke munje u njenom oku, i u tom trenu, sasvim nenadano, zalepila mi je poljubac sočniji od avgustovske lubenice.

Sladak, sočan, i miriše na još.