Gledao sam let opalog lista kako jaše na vetru koji galopira niz Dunav. Jurio je jahač negde na sigurno i iskrcao se na lađu što ga vodi nizvodno, ko zna gde…

Mislim se, gledajući ga, da li da pustim za njim sve moje misli i osećanja da putuju u neznano…

Možda se iskrcaju negde gde je toplo i kad nema sunca, negde uz obalu, na neku okuku, na neki sprud po sred reke što tiho stremi ka moru, i ne brine kakve darove nosi, kad jednom stigne gde je krenula.

Možda ih onda, nenadano, neki zalutali, nestašni povetarac digne i povede sa sobom ispod mosta pa ih vragolasto prebaci preko ograde da se razbude, a oni se onda, mangupski, nasade na one lampe, gore, pa se smeste da je sačekaju ako prođe tuda…

Možda će proći, ko zna…