I prođe, tako, u oktobru, ulicom tvojom neki vetar što, dremljivo, žuto lišće podigne sa tla… A ti se setiš šetnji po kiši, preskakanja barica i onog radosnog smeha koji oktobar ume da donese. Bude ti lepo onda kad shvatiš da sećanja još postoje, makar i vetrom nošena.

Onda više i ne poneseš kišobran, jer svaka kap kiše ti dođe kao jedan osmeh, jedan nežan pogled, jedan čežnjivi dodir… Umeju tako, oktobrom, da zaveslaju sećanja na neba koja se cede.

A kad ti kažu nemoj na kišu, ti ih pogledaj, pa im odgovori, neka me, volim je…