Vidiš, kad ovako opadne lišće sa drveća i krene da zažuti, zacrveni ulicama, pa ga vetar nosi svuda, i poneki list ti padne na cipelu a ti ga makneš kao da je nešto gadno, seti se da je neko davno rekao, jeseni su druga proleća…

Kad posle kiše što je dobovala čitave noći po tvojim prozorima, i zalivala to jesenje cveće lišćem slikano i načičkano po putu kojim prolaziš…, kad toga jutra grane sunce i pobaca zrake po tvojim tragovima još neiskoračanim, zastani, udahni i pogledaj tu stazu rascvetalog prolećnog dana koju samo opalo lišće jeseni donosi, i videćeš da onaj list na tvojoj cipeli sva žuta sunca jutarnja na tvoje stope stavlja samo da bi…

Pa…, da bi ti osmeh bio saputnik.