Na beli papir mojih sećanja sleću uzdasi obojeni vrelinama.
Stojim ispred kreveta i vidim, da sa izgužvane posteljine, poleću slova kojima su dve vatre noćas tamu palile.
Vidim, u naborima što senke stvaraju, svaki trepet uzdaha što se oteo sa usana posle dodira, onog što ti čitavom nutrinom projuri odjednom, kao da je celo tvoje biće istovremeno samo jedna tačka i čitav svemir nedokučivi…
Stojim, i gledam kako mirisi zagrljaja šarene ta slova, što sa izgužvane posteljine poleteše kroz svitanje, da bi bojama jutra pisale na papiru mojih sećanja…
Mladen Hinić
