Seo je na, pomalo truli, panj držeći u rukama sendvič i knjigu. Sendvič, napravljen od dve tanke kriške belog hleba, neke salame ružičaste boje i listom zelene salate, je bio preveliki, i u njegovoj ruci je izgledao kao krpena, mlitava lutka koja se naginje kroz prozor vagona.
Zagrizao ga je i, stavivši knjigu u krilo, uzeo neko crno pivo sa ukusom trešnje ili višnje, koje je bilo na zemlji.
U usta sa do pola sažvakanim zalogajem sendviča, sasuo je malo piva i po grimasi se videlo da nije to bio taj ukus koji ide uz knjigu.
Uz knjige… Ma, ne ide uopšte!
Sendvič je bio bljutav a pivo preslatko i prekiselo u isto vreme. Znači, ukus višnje, ali one skoro crne, prejake za receptore na nepcu da bi prijala…
Bacio je sendvič, prosuo je pivo i ostavio knjigu. Nije ovo veče za čitanje.
Skinuo se go, i skočio u, mrakom obojenu, crnu vodu i snažno zaplivao ka sredini reke koja ga je vukla nizvodno, ali sporo, bez namere da ga ukrade od uspomena koje su ga nadanjima čvrsto vezale za ove obale…i onu knjigu koju nije čitao.
Jer, ona mu je pričala…
