Stari, beli sto

Stara urušena kuća u dvorištu je nekada bila dom. Odavno to već nije. Sada je samo sećanje puno uspomena.

Unutra, na sred sobe se nalazio stari beli sto. Ko zna koliko star. Ne sećam se više… Došao sam da ga pogledam još jednom. I ovu sobu i njega. Da vidim da nije nešto ostalo što je trebalo poneti odavde…

Noge su mu četvrtaste, čvrste, ojačane poprečnim letvama. Gore, na površini je stavljena mušema i pričvršćena za donje strane rajsnadlama, onim što ih palcem uguraš u drvo i drže, ako im se onaj mali klin ne iskrivi prerano pa onda samo otpadnu… Ta mušema je stavljena jer je ploča, koja je od širokih dasaka sastavljana, već propala, što od starosti, što od silnog čišćenja i pranja. I nju su pojele godine…

Ali, sad se lakše čisti, a onako, samo čekaš kad će iverje da se zabode u dlan ili prst, ili, daleko bilo, pod nokat…

E, taj stari, nekada beli sto, je stajao sam posred sobe a ja sam ga gledao. I video sam beli sto, a njegova belina je vukla na oker, na neku žućkastu nijansu. A nije žuta, bela je, al’ žućkasto bela. Vide oči da nije baš belo ali džaba… Vazda je bio beli sto, i ostaće takav, ako se ja pitam.

Na tom stolu sam prvi put sam mazao mast na kriške hleba malo prepečene na vreloj plotni, pa ih posolio i posuo alevom paprikom, onako, da zacrveni, i u slast pojeo pa pomislio da ću biti kuvar kad odrastem…

Na njemu sam pisao prve pesme u svesku čije sam ispisane listove cepao i bacao da ih neko ne vidi…

Dobar je bio…

Sa šire strane tog stola ima jedna fioka. Na sred fioke drškica u obliku pečurke. Sve belo, kao i sto. Masnom farbom mazano. Kad se povuče, ceo sto krene. Zaglavljena. A sećam se da sam je jednom, baš zato što je ceo sto krenuo, i sve što je na njemu bilo, na mene, uzeo parče slanine i čitavu fioku dobro namazao. Mislio sam sad će samo da klizi, bez šuma i trenja. I jeste, ali i bez potrebe da je pipnem. Sama se fioka otvarala, skoro da je ispala jednom. Morao sam da skidam onu mast sa nje, i da uglavim ispod dva lista savijenih novina da ne ispada, bar dok drvo ne upije mast pa da opet zaglavljuje…

Naučio sam kako da je otvaram. Sa dve ruke, jednom pridržavajući čitav sto dok drugom izvlačim fioku. Tako sam i sad uradio. Izvukao sam je i video da unutra i dalje stoji stih davno napisan od srca, mladog i punog vatre…

„I kad te sanjam,

i kada snevam,

il’ maštam o tebi samo…

Mada, ti ne znaš,

ti pojma nemaš,

sve sam ti snove dao.“

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.