Jedan roze zekan, njuškica mu smešna,
plakao je šumom srca neutešna.
„Zašto niko neće sa mnom da se igra,
možda misle da sam strašniji od tigra?
Možda jer ne skakućem kako mnogi hoće,
možda jer za ručak jedem svako voće?
A možda se plaše moje njuške lepe?
Aman, ljudi, ja sam zekan, jedem šargarepe!“

Lunjao je zekan šumom a suze su kapale,
neke čudne misli, strašne, na njega su napale.
“ Možda nije ova šuma pravi dom za mene,
možda treba na put poći, već je krajnje vreme. “
Na tom putu sretne medu velikog i gladnog,
htede meda da ga smaže, tog zekana jadnog.
„Nemoj medo, života ti, ni do čeg mi nije,
Samo što sam pobegao od lukave lije…“

Gleda meda, vrti glavom, sažali se, sede,
Priupita on zekana kud se žurno dede?
„Idem, tražim nekog da se samnom druži,
Beže svi od mene, to me baš rastuži.“
„A što šumom lutaš onda, i tražiš drugare?
Idi dole, podno brda, gde su kuće stare.“
„Šta ću tamo, čudni medo, nema tamo zeka,
Ko će tamo, gde su ljudi, rado da me čeka?“

“ Ti si zekan, kažeš, nikad ne bih rekao,
mora da sam pogrešan, ja, utisak stekao.“
„Pogledaj me dobro, da sam zekan jasno je,
duge uši, roze bojen, možda malo ugojen..?“
„Njuška ti je okrugla, sa dve rupe goleme,
i, od tvoga groktanja, oba uha bole me.
Ja sam šumski gospodar, to svakako, zna se,
a ti si, moj prikane, zalutalo prase.“