Teški snovi

(„Vrata“, Odlomak)

—————————————-

Otvorio je vrata i ušao u hladno jutro, puno magle koja kao da se mrzne u vazduhu. Osećao je da mu se dlake na licu ukrućuju, i jedna od njih, ona iz grupe brkovih dlaka, se uskopistila i ode pravo u nos. Svrbi, boli, smeta… A njemu se ne vade ruke iz džepova jer, taman su se lepo ugrejale. „Nema veze“ , mislio je, „istrpeću malo pa ću zaboraviti…“ A obično bude da kad tako kažeš „zaboraviću“, onda nikako da zaboraviš. Kao kad je učio, pa nešto važno trebao da zapamti, i jasno i glasno to rekao sebi, pa na ispitu – cvrc :
-„Profesore, na vrh mi jezika…“
-„Pa ispljunite, kolega…“
-„Ma…ne mogu da se setim, ali znam to, učio sam, baš jesam…“
-„Lepo, lepo kolega… Pa ništa, ajte vi dođite opet kad se setite. Izvolite indeks.“
Trpeo je neko vreme to mučenje i pokušavao samo mišićima lica da reši problem. Pomerao je usne, mrdao nos, zabacivao glavu kao da je ma’nit… Pošteno se iscimao trudeći se da se reši golicanja, svraba i bola, ali ništa.

Naglo se probudila iz sna koji je vetreo iz sećanja. Opstao je samo nečiji pogled koji je prostrujio kroz njene oči i uzdrmao je celu, i neke pertle.
„Uh! Vidi koliko je sati“, zabrinuto je konstatovala. Krenula je na pijacu navrat-nanos, što bi se reklo, samo da što pre završi posao i nazad u toplu sobu. Obula se i obukla kao da ide na Igman, jer je videla da kroz prozor koji je zamagljen ne može ništa da vidi. „Mora da je žestoko hladno“, zaključila je. Užurbanim korakom se dala u pohod noseći jedinu torbu za nabavku koju je imala.
Razmišljala je šta sve treba da kupi i lagano shvatala da to što planira neće stati u tu njenu torbu. Uzeće neku kesu, valjda imaju tamo, tešila se. Stala je na pešački prelaz da propusti kamion koji je sporo prolazio i primetila nekog ko se bacaka po ulici kao da se bori sa nevidljivim neprijateljima, i to sa rukama u džepovima. „Sreća pa sam ponela rukavice“, pomislila je i krenula da prelazi ulicu. Na pijaci gužva, galama, svega ima, samo je pitanje koliko šta košta i da li se već smrzlo. Nije želela da opet pogreši pa kupi nešto što će sutra baciti.
Kupovina je bila baš zahtevna. Kad pomislite samo na silna skidanja i stavljanja rukavica, već je blizu da vam presedne ideja o nabavci. A sa svakom novom namirnicom u rukama bilo je sve teže baratati sa torbom, kesama, novcem i rukavicama. Nije imala problem sa strpljenjem, ali snaga je već izmicala. Izgleda da se obukla baš kako treba, ovo je bilo naporno kao uspon na planinu. Ali, nije odustala nego je pošteno uradila šta je htela, i čim je kupila veliko pakovanje deterdženta, krenula je kući. Pri petom ili šestom koraku, umalo nije pala sa svim onim stvarima u rukama. Saplela se o razvezanu pertlu. „Aaaaaaa!!!“, ječala je u sebi. “ Pa kako sad…? Ma ne mogu sad da se vezujem…“, rekla je glasno, mada nije bila svesna toga.

U trenutku kada je shvatio da se ne može izboriti sa dlakom bez pomoći ruku, besno ih je izvadio iz džepova pri čemu je, zbog naglog pokreta, malko zapeo stisnutim šakama o džepove, pa su čitave pantalone krenule ka gore, što mu je nanelo popriličan bol u predelu koji može poprilično da zaboli kad se tako nešto uradi. Bol je bio otrežnjujući. Progledao je posle smrkavanja, da se tako izrazim. Najzad je protrljao nos, pojurio dlaku-delikventa, iščupao je uz prigušen krik i sočnu psovku ispraćenu suzama radosnicama, pretpostavljam…
Protrljao je oči i ugledao ženu kako stoji na sred pešačkog prelaza, sa rukama punim kesa i svačega, gleda u štrafte i priča sama sa sobom. Kad je pogledao malo bolje video je da se pertla sa čizme razvezala i pretila da je sapne. Bio je siguran da to ne bi bio ni lep, prizor ni prijatan događaj. „A ne bih ni ja spuštao kese u ovu kaljugu vala…“, zaključio je, i požurio do nje.

„Dozvolite da Vam zvežem pertlu“, obratio se dami dok se spuštao da čučne i pomogne. Ona ga je pogledala iznenađena ovim potezom i nešto blentavo promucala. Setila se pertle iz sna i ukopala se. „Hvala Vam mnogo, zaista, ni ne znate koliko mi pomažete“, reče, a u glavi joj je samo da ga pogleda u oči. Dok je vezivo pertlu, on je nešto pričao, ali ga ona nije slušala. Samo je čekala da podigne pogled ka njoj. „Eto“, reče to dok je ustajao, i u tom trenutku je uhvatila njegov pogled.
U njegovim očima su ostali tragovi suza od malopre, a nju su asocirali na nešto neodređeno, nešto nežno-tužno – lepo, i prostuji kroz nju neka prijatna jeza. „Stvarno Vam mnogo hvala, pala bih negde usput razvezana“, reče mu sa ljubaznim osmehom.
„Da li bi mislili da sam skroz luda ako vam kažem da mislim da sam ovo sanjala noćas? “
„Koje ovo? Da se saplićete na sred ulice?“
„Ma ne… Pertle… I Vas, kako mi pomažete, valjda…“
„E, pa, izvinjavam se što sam Vam upao u san. Ne, ne bih mislio da ste ludi, samo da ste imali baš teške snove“, sa veselim osmehom joj reče to i skloni je da prelaza.
„I, šta kažete, šta ste još sanjali?“, upita je on dok joj je iz ruku uzimao one najteže kese, istovremeno joj dajući do znanja da će joj pomoći da to odnese gde treba.
„Da niste sanjali kako me dlaka bode u nos, jer ako jeste, onda mi dođete kafu. To je baš bolelo. I ne znate na koje sve načine.“
Ona se nasmejala i obećala da će se odužiti, mada nije imala veze sa tim.
„Inače, ja sam Slavoljub“, predstavi se on.
“ Ja sam Dijana, drago mi je Slavoljube.“

——————————————–

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.