Nekad je potreban bol da me vrati među žive…

Da udahnem duboko i kriknem koliko mogu.

Nekad je potreban baš onakav bol, oštar kao britva, što zaseca lako i duboko, kao što zora zariva bodež u grlo tmine i pušta svetlost u dan, da pocepa i razdere sav mrak.

Nekad je baš taj bol ono što me vraća iz mrtvih, što me natera da skočim, poletim, zagrizem…, da se setim.

Da se setim da osetim u sebi samo jednu reč.

Ne želim bol, ali sam mu zahvalan, jer mi otvara oči, tera me da dišem, da živim, da u tami noći vidim zvezde, da vidim čudo…, da se setim.

Da se setim da osetim ceo svemir u jednoj reči.

Da…

Bol me tera da se setim da osetim čudo.

A život jeste čudo, jer da nije , zar bi ceo svemir mogao da stane u tu jednu reč?