Zagledao sam se u te usne boje cvetova maka, onog što raste na poljima koje kontrolišu trgovci opijumom, i vidim, a da ne moram probati, da bi zavisnost da lebdi nad mojom glavom kao Damoklov mač, ako pustim da žudnja nadvlada mnome…
Sve te reči koje mi govore, i koje mi golicaju taštinu, koje gode gladi moje nesvesnosti, kao harpije će mi oteti jednom, znam…
I uvek, na jednom uglu, kao mogućnost, kao prikaza, kao opsena, ostavljaće trag ukusa svojih koji treptajem ispari pre nego bude proban…
Hamletovska dilema iznedrava sa svakim pogledom na njih.
I jedna biblijska.
Na koju stranu bi me spoznaja zaista odvela?
