Lep dan

Provejava sneg kroz magličasto jutro, i sivo nebo, koje je sakrilo oblake, kao da se spojilo sa tlom. Prohladno je. Više hladno nego onako… Ipak je zima, i bolje da je hladno.

Krećem se niz ulicu, kojoj kraj ne vidim, bez kape i šala. Samo kaput na meni, i košulja zakopčana do grla. Hladnoća me podržava da hodam brže, a ruke u džepovima da se gegam kao pingvin. Dobro je što nema nikoga u ovoj uskoj ulici jer bi bilo nezgodno mimoići se sa bilo kim kad ovako hodam. A i ja: smrz’o se k’o slika! Da me neko pita što se nisi obukao, ne bih znao tačan odgovor. Valjda se čeličim, šta li?

Ma nije, samo mi danas treba da je ovako.
Izašao sam da bih hodao. Nemam drugu neophodnost osim da ubrzam puls. Ne idem u kupovinu, ne idem u kafanu, ne idem na posao, ne tražim ništa. Idem samo da pustim korake da spoznaju put. U stvari, idem samo da uživam.

Pa šta ako je hladno? Pa šta ako je magla? Svakog časa može da se razvedri i otopli, pa što da to ne vidim iz prvog reda? Malo se strpim, malo se razdrmam i eto! Pa da…

Nije loše ovako šetkati po ‘ladnoći, sve je kao nekom davno zaboravljenom magijom optočeno… Vidi! Svaki izdah možeš da vidiš, a onda shvatiš da ispari netragom tek tako, kao misao koja ti ne treba.

Koracima sam pustio na volju i samo ih pratim, gledam kako dah isparava, trljnem oči ponekad i ne mislim uopšte.
Šta ima da mislim? Misli se ionako same smišljaju, ne trebam im ja. Sad su opkolile maglu, pa uvukoše peglu na paru, pa dal’ sam isključio peglu, pa nisam ni peglao, a šporet? Jesam šporet isključio, a šta ću da jedem, a kad ću na trening, pa treba patike da kupim, kad će plata, koliko je struja, e onaj Nikola Tesla je bio čudo, daleko je otišao od kuće, kad ću kući više, …? Ma idi!
Ne trebam im ja uopšte, same se zabavljaju.

Ne zamaram se, čekam da same sebe umore, pa da natenane uposlim um nečim lepim.
I tako, pratim korake i puštam dan da bude lep baš ovakav kakav je.

Taman sam se zagrejao, uhodao pošteno, sve neke osmehe i radosti pobacao po, umornom od svakakvih misli, umu, i eto nje.

Potpuno neočekivana, ona cepa zastore isparenja nekadašnjeg, koji odnose ovu maglu sa sobom u nepovrat, i korača pravo na mene tako da se ne mogu izmaći, taman i da hoću.

A neću.

Dobro mi došla!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.