Prozor sa pomorandžama

Na tom prozoru su uvek bile pomorandže. Stajale su tamo kao u izlogu. Zavese su bile kratke, taman toliko kratke da bi se saksije sa raznolikim cvećem, i pomorandže mogle jasno videti.

Na putu do bilo gde, morao sam proći pored tog prozora, i te pomorandže su me uvek asocirale na nešto lepo. Onako krupne i narandžaste, okrugle i loptaste, stvarno su mi davale neki razlog za osmeh i radost.

Dok sam odrastao maštao sam o soku od tih pomorandži. Ne o onom kupovnom, kakvim su me uvek varali moji, nego o onom pravom, ceđenjem napravljenom. Sada to više nije neobično, ali onda… Onda je bilo čudno tražiti takav sok. „Pojedi celu pomorandžu, ko još cedi to. Oljušti, i lepo pojedi…“, to sam uvek čuo posle mog zahteva ili molbe za sokom od ceđenih pomorandži.

Ali ljudi!
Nije to isto!

Bez bilo kakvih rezultata sam bio što se toga tiče. Osim, možda, onog bitnog. Znao sam da nije isto pojesti pomorandžu i piti sok od ceđene.

Znao sam!
I bio sam u pravu!
Treba verovati sebi, to sam naučio, kad sam najzad prvi put probao taj sok.
Nije isto.

Nekako, prizor koji sam gledao kada bih prolazio pored prozora, nije bio običan. Bio je realistično apstraktan za mene.

Te pomorandže, svaka kao sunce koje gori, plamti svojom unutrašnjom slatkoćom, i ja znam ukuse teksture njegovog jezgra, njegove prave suštine, a žudim da osetim slast njegovih zraka, sokova, koje čuva u sebi kao najlepšu tajnu… A opet, savršena nesavršenost njihovih kružnih oblika, ponekad gruba i naborana kora a nekad glatka i nežna, bile su dovoljne da ugase žeđ za njima samo gledajući ih tamo, na prozoru…

I zimi i leti su stajale tamo. Nekada manje, nekada ogromne, nekada same, a nekada su samo izvirivale iza zelenog lišća prolećnog cveća kojim se prozor kinđurio prilično nadmeno. Par puta sam se umalo posvađao sa tim prozorom.
Znam, nije baš normalno, ali tako je bilo…
Naročito ako bi mi trebalo da vidim njih u prozoru. A bilo je dana kada je to bilo neophodno.

Pa u njima su bile skrivene sve moje tajne, moje želje, moje čežnje, strahovi, sramote, pitanja i odgovori… U njima je bio jedan bitan osmeh i pogled, mnogi treptaji, nekoliko stisaka ruke, par tapšanja po ramenu, nekoliko po leđima, u njima sam sakrio ljubav koju nisam smeo da pokažem, suzu bez koje nisam želeo da ostanem, poljubac koji sam čekao…zagrljaj od srca tkan…

Na tom putu do bilo gde, na tom prozoru, pomorandže su se baš dobro smestile i čekale da ih vidim, da ih pogledam.

Gledao sam…
I video sam.

Na prozoru sa pomorandžama je… odraslo moje detinjstvo.

2 Odgovora na “Prozor sa pomorandžama”

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.