Vetar je zakovitlao ono malo prerano opalog mladog lišća preda mnom kao da je hteo da me saplete.
Svašta!
Pa neću se saplesti o vetar, sigurno. O nečiju senku, možda, ali o vetar, sigurno ne.
Ono što je vetar uspeo, to je da me načas zaustavi. Bilo je tu i prašine, a ne beše mi baš do trljanja nosa ili očiju, pa sam u sekundi zastao čekajući da sve to prođe.
I u tom trenutku, u tom momentu, video sam pupoljak, koji usamljen krasi čitavu jednu sramotno golu krošnju koja, izgleda, čeka proleće da je obuče.
Jedan popoljak!
Kao dijamant na prelepom ženskom vratu koji svojom posebnošću samo ističe mesto gde poljubac postaje strast.
Jedan pupoljak…
Onaj što celom stablu podari život i čitavoj prirodi magijom svedoči…
Samo jedan pupoljak… koji podseti na ukuse prvog pogleda.
E, taj pupoljak!
Taj te natera da voliš…
