Ustadoh pre sunca, i očima širom otvorenim, prepoznah želju za ukusom ranih trešanja što je senka stabla pod mojim prozorima crtala po zidu, gde slika ukrivo visi…
Onih bledo crvenih, što pucaju kad ih zagrizu, onih što slatkoću ne otkrivaju odmah, nego ih puste da sačekaju malko i da se zapitaju, onih što kad im dozvole da im se mogu i ne svideti, one se tek tad zažare slašću pa iznenade toliko da se zagrcnu i oni što u čudo veruju…
Kad ih jutrom, pre zore, zaželim, te ukuse ranih trešanja što pucaju kad ih zagrizu, uvek me sete na usne što zaboravu izbegoše…
