Dijetalne palačinke 3

Međutim, gde god da pogledam, u tim trenucima, meni su u glavi bile samo slatke misli. Valjda je to negde i normalno, da kada kreneš da sebi udariš neku restrikciju, kao za inat, ta restrikcija udara gde god stigne po tebi. Osetio sam ukus bombona! Preslatke, tvrde, glomazne i neodoljive…

Nije mi bombondžijska radnja izbijala iz glave. A, možda nije ni čudo… Mnogo interesantnih trenutaka sam doživeo u okolini te radnje.

To je bila jedna od onih starih, starih radnji, sa drvenim podom, i cela je bila obojena u neku tamno zelenu boju. Ulazna vrata, drvena, naravno, sa gornjim delom koji je bio u staklu a iza tog stakla neka, valjda čipkana, zavesa da se ne vidi unutra ali da može da se nazire. Vidi se ako se neko kreće, ali ne može se sa sigurnošću reći ko se kreće u radnji kada se gleda spolja. I ta vrata su bila iste boje kao pod u radnji. Sva stolarija je bila tamno zelena. Negde je možda farba malo i popucala, ali nije baš gorelo da se ofarba jer ako će da se farba, onda mora sve, a to bi bio veliki posao. Ovako je bilo i normalnije i jevtinije jer je prostorija bila prilično velika, a ko zna šta se sve još nalazilo iza pulta, gde je uvek jedna velika plišana zavesa čuvala od pogleda otvor u zidu koji je sigurno imao nekakva vrata, ali ih ja nikada nisam video…

Do tih ulaznih vrata, koja su bila dvokrilna, vodila su  tri stepenika polukružnog oblika koji su se uzdizali iz trotoara. Uredno izbetonirani stepenici, svetlo sive boje, pomalo okrnjeni na par mesta, i dalje su pružali sigurno utočište za svačije stopalo, bez obzira na veličinu, a kada se radnja zatvori, obično u osam časova uveče, bili su i savršeno sedište za mladež. I za ostale, ako se kojim slučajem zateknu tu. Mada, u ono vreme, teško da bi se bilo ko pristojan zatekao tu, a mladež je, po rečima odraslih, ionako bila nepristojna i nije bila kao nekadašnja, to jest, kao oni kada su bili mladi.

 Moš’ misliti!

Ta  rečenica je bila urođena svima koji su bili stariji od mene u to doba, i nije me mnogo doticala. Jedan od retkih od kojeg nisam to čuo je bio stari bombondžija.

 Uvek je imao nekakvu košulju na pruge koja je bila udenuta u pantalone od krupnog somota, najčešće braon boje, možda malo i velike, ali je zato kaišem boje iste kao i pantalone to pošteno pritegao, a prosedu kosu bi zalizao. Imao je i isto takve brkove, za koje ne verujem da su bili zalizani. Pomalo pogrbljen, kretao se koračajući sporo ali efikasno. Delovalo mi je da mu ni jedan jedini pokret nije bio suvišan. Čak ni pokreti rukom. Kada bi uzimao kesicu u koju bi stavljao bombone, prilikom izvlačenja sa naslagane gomile, on je nekim nevidljivim pokretom uspeo da je otvori dovoljno da bi lopatica sa slatkim sadržajem uspela lagano da sklizne unutra i istovari svoj teret u kesicu koja je već bila na onoj vagi sa velikim tasovima bakarne boje, a na jednom od njih su se nalazili mali tegovi žućkastih nijansi. Mistika svuda oko mene, tako mi je delovalo, i čini mi se da nisam išao dovoljno često tamo kao mali.

Posle se to nekako iznivelisalo, mada ne zbog bombona. Zbog škole. Da budem precizniji, zbog srednje škole.

 A srednja škola, jedna od nekoliko, koliko sam ih sa uspehom pohađao, je bila nedaleko odatle.

I, čim su mi misli skrenule na tu stranu, naglo sam se trgao iz tog deja-vua, i požurio sa traženjem čarapa. Mani se škole čoveče, to je završeno, mislio sam se. Sad valja krenuti na pijacu po namirnice i mudro ih odabrati, u skladu sa jelovnikom koji mi se vrzma po glavi, više kao želja o ideji, nego kao zaista razrađen plan koji se nalazi na korak od čvrste odluke.

Sada mi je jasno da taj dan nikako i nije mogao drugačije da teče, jer tolika neodređenost nije mogla ništa drugo nego haos da iznedri. Sad mi to jeste jasno, ali tada sam bio siguran u svoju skoro skroz formiranu nameru da moju dijetu, kao termin koji označava način ishrane, obojim zelenjikavim bojama proleća i samo tim bojama da se sladim.

Nije bio baš cik zore kada sam počeo da se spremam da izađem iz kuće, ali nije odzvonilo ni podne. Mogu da kažem da je moj pohod bio pristojno tempiran, ako ga posmatram isključivo iz moje perspektive i zanemarim realnost koja živi oko mene i ne obazire se mnogo na moje mišljenje kad treba ići na pijacu. Od trenutka kada sam odlučio da treba otići tamo i trenutka kada sam zaista i izašao iz stana, prošlo je neko vreme koje je bilo ispunjeno svakojakim sećanjima, osećajima i osećanjima. Šteta što se nisam snimao. Moguće je da bi mimičari mogli mnogo da se okoriste gledajući izraze mog lica u tom periodu ne verbalne komunikacije moje svesti i moje podsvesti.

Pa kad se samo setim kada sam prvi put sam otišao na pijacu da kupim nešto jer je brzina bila od presudne važnosti u tom trenutku, a ja sam se vodio isključivo tom činjenicom i otišao i vratio se najbrže što sam mogao, usput uspevši da paradajz, koji sam stavio na dno torbe jer sam ga prvog kupio, zgnječim bocama ulja i sirćeta koje sam stavio povrh njega. Ne bi se to možda zgnječilo da nisam jurcao i mlatio cegerom onoliko, ali… Pozitivna kritika koju sam dobio od ukućana meni nije zvučala pozitivno tada. Ni sad mi ne zvuči pozitivno, ali mi je sad jasnija. I zato sam, u tom trenutku, odlučio da ću poneti dve velike i jake torbe, i odmah mi se pojavi slika iz perioda dečaštva…

(Nastaviće se…)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.