Dijetalne palačinke 4

Моj otac i ja idemo u selo. Letnji dan, vozove su ukinuli što znači da moramo autobusom. Meni je od vožnje u autobusu muka, a povrh svega vrućina koja je bila tog dana je samo dodavala so na ranu. Nije bilo neobično da u selo nosimo neke stvari koje je tamo bilo malo teže nabaviti, a pošto je moj otac bio zanatlija to je značilo da ćemo se opteretiti kojekakvom gvožđurijom i ostalim teškim artefaktima. Moram da dodam, i kabastim. Meni je zapalo ovo sa kabastim delom, jer je snaga bila na strani oca, tako da je on iz jedne ruke u drugu prebacivao jednu poveliku i veoma tešku torbu punu svega i svačega. Ja sam zaglavio sa dve. Nisu bile teške, ali jesu bile ogromne. Naravno, do autobuske stanice idemo tramvajem, što znači da izbegavamo gužvu jer ući u tramvaj sa onolikim torbama bilo bi veoma teško. Izbegavanje gužve je u redu ukoliko nemate određenu satnicu kad morate biti na odredištu. A mi smo imali. Autobus kreće u 13 časova i sledeći je sutra. Znači nema odlaganja i prenemaganja, a to je meni baš teško palo. Sreća je da je gužva u tramvaju počela tek dve stanice posle našeg ulaska, tako da je nismo ni osetili, takoreći, a put do autobusa je bio relativno kratak pa ga neću ni opisivati. Ono što je meni ostalo u sećanju je put od izlaska iz autobusa, koji je kasnio na odredište, do kuće moga strica, gde smo se i uputili. Dobrih 3 kilometra pešačenja, doduše po ravnom terenu, i svako malo izgovaranje „dobar dan“ ljudima koje prvi put u životu vidim. Na tome je insistirao moj otac iz nekog razloga a ja sam sebi utuvio u glavu da je to tako jer sve te ljude poznaje. Kako ima dobru memoriju, mislio sam se, obzirom na to da je odavno otišao iz sela… Tek mnogo godina kasnije sam ga pitao kako je moguće da se svih tih ljudi seća i da ih poznaje, a on mi je odgovorio da ih i ne poznaje sve, već samo neke. Pa zašto im se javljamo kad ih ne poznajemo, upitao sam ga začuđen. „ Pa zar nije lepo nekome poželeti nešto dobro, makar i to da mu dan bude dobar,a? Nemoj da si toliki građanin… Razmišljaj malo.“ Evo, i sada se tih njegovih reči sećam, i lagao bih ako bih rekao da su mi uvek jasne i da sam ih prihvatio u potpunosti. A bio je u pravu. To mogu da tvrdim u trenucima kada sam izrazito dobre volje, i sve mi cveće miriše, i niz dugu se spuštaju, kao toboganom, krilati jednorozi koji mi donose tovare svakojakog blaga… Znači retko. Ali ipak se desi…

Osim tog javljanja svakome koga sretnemo, to nedugo pešačenje pod opterećenjem mi je ostalo u sećanju, osim zbog priličnog fizičkog napora koji sam osećao, i zbog nečega što mi je otac tada prvi put ispričao.

Da bih lakše podneo muku fizičkog rada koja me je opteretila, ja sam postavljao svakakva pitanja ocu dok smo hodali. Ponadao sam se da će neki od odgovora zahtevati da se okrene ka meni da bi mi objasnio to što treba, a to je značilo da bi morali da stanemo i na taj način bih došao do predaha a ne bih ispao kilavo gradsko dete, kako je mogao da kaže, mada nikada tako nešto nije rekao. Ali, za svaki slučaj, ja sam se trudio da taj epitet nikada i ne bude povezan sa mojom ličnošću, pa sam pribegavao taktici. Nije to urodilo plodom jer nismo zastali ni jednom, ali moj umor i razmišljanje o njemu je palo u drugi plan kada je otac počeo da priča o nekom rođaku koji je davnih dana otišao u Ameriku i pisao o svom životu u retkim pismima koja su stizala u selo. Spominjao je svakakve stvari, neke sam znao, za neke sam čuo a za američke palačinke do tada nisam čuo. To me je baš zaintrigiralo i postavljao sam gomilu pitanja u vezi toga, ali moj otac nije mogao ništa više od samog pominjanja tih palačinki da mi kaže. Nije znao. Ali mi je pomenuo da je i on mogao da ode da je hteo. „ Gde? U Ameriku?“, pitao sam ga prilično iznenađen. „Ma kakva Amerika. Novi Zeland! Tamo sam mogao da odem, ali u to vreme nije se baš mnogo znalo o toj zemlji, pa nisam ni prihvatio poziv da odem.“, reče on. Na moje naivno pitanje šta je trebalo da zna da bi otišao, on je odgovorio rečima koje mi uvek razvuku osmeh na lice: „Pa šta da radim tamo ako nema posla za mene.Onoliko koliko sam tada znao o Novom Zelandu, ja samo mogao tamo da budem samo poglavica ili vrač, a nekako bi lakše bio vrač, čini mi se, i to pod uslovom da imaju dobru rakiju. Sa dobrom rakijom sve može da se leči…“ A, i to je tačno, ako gledamo iz njegovog ugla. Glavobolju je lečio tako što malo popije a malo stavi oblogu od rakije na čelo, reumu tako što malo popije a malo ga ja izmasiram rakijom pa mu stavim oblogu na leđa, bol u grlu tako što malo popije a malo stavi oblogu na grlo, i tako… Mada, nije on bio jedini koji je tako praktikovao medicinu, pa je meni, nekako, bilo lako da mu poverujem u tim godinama.

Ali američke palačinke su bila i ostala misterija za mene tokom dugog niza godina posle tog dana. Nisam ih zaboravio, iako ih nisam ni video. Samo sam čuo da postoje. I, ono što je posebno interesantno, za razliku od mnogih drugih slučajeva kada nešto nisam video pa nije bilo ni mnogo razloga da poverujem da to nešto postoji, i shodno tome nisam ni verovao, za američke palačinke sam verovao da postoje. Nije to bilo samo zato što je moj otac tako rekao, jer sam kasnije uspeo da uvidim da ni on nije bio imun na preterivanja i po koju neistinu, već iz nekog čudnog i misterioznog razloga. Prosto sam verovao, i bio siguran da postoje. Morale su da postoje. Toliko silno sam želeo da postoje da je bilo nemoguće da nije tako. I zaista su postojale…

E, gde se danas setih tih palačinki, mislio sam se. Pa danas je dan za zdravo i zeleno, početak novog, bez slatkiša, strogo neophodno, ništa blagoutrobijsko…

Priznajem da sam tada trebao osetiti prvi udar na moju odluku. Možda i jesam, ali sam taj osećaj negde, nekako zabašurio. Eh, kako je teško biti odlučan u nameri da se zdravo hraniš… Nije mi to tada bilo jasno, tek sada sam toga svestan. Koliko samo treba snage. I mudrosti! Da! Treba uočiti odakle preti opasnost, spaziti neprijatelja, i onda delovati u skladu sa planom. Ali avaj…

(Nastaviće se…)

2 thoughts on “Dijetalne palačinke 4

Ostavite odgovor na herrmomonews Odustani od odgovora

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.