Dijetalne palačinke 5

Pijaca nije blizu, ali nije ni mnogo daleko. Ima par kilometara do nje. Teren je prilično ravan, ima samo jedan uspon, da ne kažem brdašce, koje je ozbiljnije kada idem ka tamo nego kada se vraćam. Što znači da je napor otprilike isti, ako uzmemo u obzir da se sa pijace čovek vraća sa većim teretom nego kada je pošao ka njoj. Ali ako dodamo težinu pa to na neki način pomnožimo sa razdaljinom i utroškom snage, onda se taj povratak može smatrati kao zahtevnija varijanta pešačenja. Ne bih da mi se smuči ovaj poduhvat, mislim se. Volim tu pijacu, imam puno lepih sećanja u vezi nje, u veci celog tog kraja grada gde sam nekada živeo. Verovatno bi bilo pametno da sednem u kola i kao čovek završim kupovinu.

A onda mi se u glavi javi situacija sa parkiranjem. Pa krenem o tome da razmišljam. I, da bude ovde zabeleženo za primer, nije pametno pustiti misli da vršljaju kako hoće. Mora čovek da ima fokus. Zašto ovde pravim digresiju? Pa zato jer se to razmišljanje odigravalo u trenutku dok sam se umivao. A da bih se razbudio, umivao sam se hladnom vodom, koja mi, moram priznati, nije legla kako sam zamišljao, ali nisam odustajao od razbuđivanja na taj način. Kako sam pljusnuo vodom po licu, tako se nekim tajanstvenim mehanizmom celo moje telo užurbalo pa su pokreti postali žustriji i brži. Valjda je i to način da se čovek razbudi… Elem, prilikom tih žustrih pokreta, trljajući lice vodom koja još nije spala sa kože i brade u lavabo, desnom rukom sam malo jače krenuo u pravcu čela i palac se zabio pravo u desno oko. Ništa nisam video! Naravno da nisam video jer sam instinktivno zatvorio oči, jasno mi je, ali nisam video ništa ni kada sam ih otvorio. Mislim sada na desno oko. Levim sam video, ali to što sam video nije ono na šta sam navikao. Ok, treba malo vremena da se čovek privikne da gleda sa samo jednim okom, razumem to, ali to me nije brinulo. Bol u oku koji sam osećao je bio sulud. Verovatno ga je nervoza pojačavala pa sam umislio da sam uspeo sam sebi da iskopam oko. Srećom, nisam, taj deo je prošao dobro. Ali posledica udarca je potrajala. I uticala je na mnoge stvari koje su usledile tog dana.

Psovke i arlaukanje koje su se mogle čuti kao reakcija na akciju koja se desila neću da pominjem, jer nema potrebe. Verovatno se može pretpostaviti šta je sve čovek u stanju da izgovori u tim trenucima. Izleteo sam iz kupatila iz nekog razloga, a da ni dan danas ne znam koji je to razlog. Kao da mi je to pomoglo. Nije mi pomoglo. A ne vidim ni kako bi moglo, da budem iskren. Umesto da završim šta sam počeo, ja sam krenuo da bauljam po stanu, nesvesno rizikujući da sebi nanesem još neku povredu, a jedna od onih koje najviše bole i dušu i telo je kada žvajzneš svom snagom malim nožnim prstom o nogicu od stola, ili kreveta, ili u bilo šta što je od čvrstog materijala. Ma sama ideja o tome me boli, i sve mi neki trnci prođu kroz kičmu. Ovde možemo da povučemo paralelu, kroz kičmu, sa osećajem nesrećne zaljubljenosti: boli, boli, boli, pa prođe. Ali nikada ne znaš kad će opet da ti se desi, i nikad nisi sperman za to.

I, naravno, kako to obično biva, kao što štucanje lečimo velikim i iznenadnim strahom, tako se i veliki bol leči onim još većim.

Izgleda da je medicinarski gen moga oca u nekom obliku, mada rudimentarnijem, našao svoje uporište i u mom biću, pa iako nikada nisam inklinirao tim oblicima znanja i prakse, uspeo sam da uradim osnovnu stvar. Da uklonim bol. Način je diskutabilan, kao i rezultat,  al’ eto…

 Moj prst, onaj mali, se nesretno zaljubio u nogu od stola. Jeste ona vitka, visoka, zgodna, da tako kažem, ali čoveče… Pa niste par, niste jedno za drugo, nema tu sreće…

Mada, sa ove distance kada se pogleda, ipak je to dalo pozitivne rezultate. Na neki način.

Bol u oku je nestao. Nisam progledao, ali bol je nestao. Valjda se sav sjurio dole, u prst, šta znam… I nisam više imao potrebu da se razbuđujem. Bio sam apsolutno budan. Skroz i u celosti. Tu se nešto u meni prelomilo. U tom trenutku nisam bio siguran da li je taj prelom čisto fizički ili duševni, ali sam ga osetio. I rešio sam da posle kratkotrajnog lamentiranja nad sudbinom i ostalim, sprovedem svoju nameru u delo i najzad krenem na tu pijacu.

Trebalo je još dovršiti jutarnju toaletu, obući se, uzeti opremu, poneti novac i dokumenta i najzad krenuti.

Sreća je bila da je dan bio dovoljno topao, jer da nije, ova se priča verovatno ne bi ni desila.

(Nastaviće se…)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.