Dijetalne palačinke 7

Dobar dan komšija, reče jedna zgodna dama koja je  prolazila kraj mene dok sam zaključavao vrata i kretao u pohod na pijacu. Nisam je primetio ranije u zgradi, mora da se skoro doselila, pomislio sam. Dobar, da… dan, odgovorih smeteno, dok sam se, iznenađen okretao za njom šuštajući onim velikim torbama i ugledah, pored figure koju neću da opisujem, da je nosila kišobran. Beše mi nekako štrčao u čitavoj toj slici koju sam gledao, ali mu nisam dao preveliku važnost. Možda je modni detalj, šta ja znam…
Par stepenika do izlaznih/ulaznih vrata zgrade nije predstavljalo problem preći, tako da sam i zaboravio na probleme koje sam do tada imao, a pomoglo je i to što sam pogledom ispraćao komšinicu. Ali već pri prvom susretu sa spoljnim svetom sam osetio malu nelagodnost čitave situacije u koju sam se uvalio. Hladnjikavo beše. Nije zima, dobro, al’ nije leto sigurno. Nije ni cik zore, razumem, al’ džaba što je podne kad duva neki hladan vetrić a ja golonog i bosonog. A što ne mogu da podnesem da vidim muško u kratkim pantalonama a gore nešto sa dugačkim rukavima, to je čudo! Ne ide mi ta kombinacija nikako u glavu. Ma nikako!
A to samo znači da sam morao da imam kratke rukave. Znači neka majčica ili neka košulja sa kratkim rukavima. Dobro je što je na one maskirne bermude odlično, kao kontrast, išla narandžasta košulja pa sam izabrao tu kombinaciju. A i košulja je imala džepove, a njih nikad dovoljno kad kreneš na pijacu, tako da sam, sigurno, bio veoma primećen.
Sad kad se setim na šta sam ličio, stvarno se divim svojoj hrabrosti da onakav odem među svet.
I još dobar dan komšinici…takav!
Bože, ima li te…?

Valjda taj bol utiče na mozak nekako čudno, otkud znam… Pa nisam ni video kako treba, sad se setih pa mi lakše.
Dobro je. Nisam poludeo, bio sam u bolovima.
Opravdah se pred sobom nekako…

Nije me ta hladnoća mnogo pogodila u tim momentima jer sam, ionako, odlučio da idem kolima do pijace. Ne bi to bila loša odluka da je sve bilo normalno.
Ali ništa nije bilo normalno! Ni oko, ni stopalo, ni ja da jedem zeleno, ni obučen k’o za plažu po onom severcu… Ništa!


Seo sam u kola, startovao motor i lagano krenuo. Bol u stopalu se vratio istog trenutka kada sam pritisnuo pedalu gasa. Znači, nije dobro, mislio sam se. Ali, šta je tu je, i veće bolove sam istrpeo, pa ću tako i ovo. Nastavio sam sa vožnjom a nastavili su se i bolovi. Svaki put kad stisnem stopalom pedalu, bol se javi. Gas, kočnica, svejedno. A na ulicama gužva. Kreni – stani tip vožnje. A meni, boli-otkida tip osećaja. I znoj je počeo da kreće niz čelo. Mislio sam da je bolje da izađem iz kola pa lagano peške, nogu pred nogu, bar ću moći da zastanem malko kad bol krene jače, pa ću sačekati da prođe i onda opet korak po korak. Ali džaba kad je gužva. Nemam gde da stanem, moram da produžim još malo do prvih parking mesta. Trajala je ta vožnja neuobičajeno dugo. Možda sam samo imao takav utisak, ne mogu tačno da se setim. Istina je da pijaca nije predaleko ali ipak, stići do tamo, zahteva izvesnu količinu vremena.
Baš mi je bilo naporno da vozim i jedva sam čekao da izađem iz auta. Posle desetak minuta mučenja i to se desilo.


Najzad sam se parkirao, ljutito izašao iz vozila, poneo one torbetine, koje su počele da me nerviraju zbog gabarita, zalupio vrata od kola i krenuo. Vratila me torba. Ostala zaglavljena u vratima koja sam tresnuo, i dobro me nije oborila kad sam onako besno krenuo da se udaljavam od auta.
Tu sam, najzad, počeo da primećujem da se nešto čudno dešava tog dana sa mnom. Pa sve neki maler do malera! Stao sam, udahnuo duboko, lagano izdisao i oslobodio torbetinu, zaključao kola i polako krenuo ka pijaci. Polako i oprezno. Gazio sam pažljivo da proverim ima li bolova i koji položaj stopala bi mi najviše odgovarao u tom trenutku. Bio sam zaokupljen tim stvarima a da nisam ni shvatio da sam se parkirao prilično daleko od odredišta. Bio sam bliže kući nego pijaci. To sam primetio tek kad sam savladao pokrete uz koje ide minimalan bol i kad sam bio bliže pijaci nego kolima. Imao sam savršen tajming tog dana. Ha!

Kad se tako namesti da stvari krenu naopako, mudar čovek bi rekao da nije vreme za taj posao. Ali kakav je to posao otići na pijacu, mislio sam se! Pa obična kupovina. I to osnovnih namirnica. Ništa odeća, cipele, regal, kola ili slično. Možda sam taj pijačni poduhvat mogao da završim i u supermarketu, ali sam hteo da odem baš na pijacu. Ništa posebno i ništa specijalno. Šta ima tu da ne ide?Pa dobro… Svako ima pravo na mišljenje, pa i ja. To što je mišljenje manjkavo, ne pravi razliku u pravu na isto.

Lakše sam se umarao zbog problema sa hodanjem i to me je baš nerviralo, sećam se. Ali sam ipak imao nekakav plan B.

Na putanji kojom sam se kretao nalazio se i jedan mali park. Tamo sam se često igrao kao mali, ali ga ne volim. Imam loše sećanje na taj parkić.


Nisam još krenuo u školu, sećam se, a baka mi je kupila fudbalsku loptu. Moju prvu pravu fudbalsku loptu, i to kožnu! Mojoj sreći u tim trenucima nije bilo kraja. Ma, kao sad da gledam to…

Uzeo sam taj fudbal i krenuo sa majkom u park. Jedva sam čekao da stignem tamo. Tada je bilo trave u parku, sad je nema. Sećam se da sam trčao a majka me jurila. Došli smo u park i ja sam otrčao pravo na najveći travnati deo parka, postavio loptu i šutnuo je. Lopta je odletela na ulicu i neki veliki kamion je prešao preko nje i lopta je pukla. Samo jedan šut! To je bilo sve. Mojim suzama nije bilo kraja. Posle toga sam mnogo ređe želeo da idem u taj parkić.


Ali, evo, put i usud su me opet doveli do njega. Morao sam da zanemarim emocije i da što pre nađem neku klupu i da sednem da odmorim malo. I čim sam stigao locirao sam prvu slobodnu klupu i seo. Možda je tačnije reći pao na klupu. Kao da sam dve tone zbacio sa leđa. Ogromno olakšanje.

I taman kad sam počeo da se osećam normalno čujem :“Komšija, ako se vidimo danas i treći put, vi častite…“ Podignem glavu, iznenađen, i vidim onu nepoznatu damu iz moje zgrade. Ustanem, ma skočim takoreći, na noge i upitam je dženlmenski da možda neće odmah to čašćavanje, rekoh „ne ide da dama čeka“, a ona se samo nasmešila i reče da će biti kako mora i ode dalje. I ponovo mi onaj kišobran upade u oči, a nisam znao zašto. Posle mi je bilo krivo što sam u njega gledao a ne… Nema veze.


Svakako sam, što zbog stanke, što zbog prijatnog razgovora, nakupio dovoljno energije i nastavio put ka pijaci. Nije trebalo još mnogo. Ili se to samo meni tada činilo tako?
(Nastaviće se…)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.