Dijetalne palačinke 8

Odmorio sam dovoljno, mislio sam se, i mogao bih da krenem, nije daleko sad. Izdržaću nekako, ionako kao da me manje boli.
I krenuo sam. Naravno, najkraćim putem. To je bilo i logično, obzirom da sam povređen, a i što bih dangubio…

Taj najkraći put je bila ulica koja je od parka, blago uzbrdo, vodila pravo do jednog od ulaza u pijacu. Realno, nisam ni razmatrao druge opcije, a bilo ih je…
Nisam gledao u pravcu te ulice jer sam znao gde se nalazi, trebalo je samo da obiđem park i uđem u nju. Gledao sam u stopalo ne bih li video neke promene, nadajući se da će te promene biti na bolje. Greška je bila što nisam pogledao ulicu, jer da jesam video bih da je čitavom dužinom rakopana. Menjaju asfalt, prave trotoare, obeležavaju parking mesta, kopaju bunar, štagod… U svakom slučaju je bila rakopana. To sam video tek kad sam zakoračio dva koraka u ulicu.
Stadoh i pogledah. Ruševine! Dal’ da krenem? Ma lagano ću, mislim se, ionako nema nikoga. Sinu mi u glavi misao da će mi noge biti štrokave onoliko, od prašinčine i koječega ostalog, ali nije mi se dalo da idem dužim putem. Neka lenjost me spopala a opravdao sam se pred sobom bolnim stanjem. I, naravno, uvažio sam situaciju koja sadrži bol, pa sam tako, tetošeći se, dozvolio samom sebi da krenem kraćim putem. I krenuo sam. A tamo, nema mesta na ulici koje nema neku izbočinu, neki kamen, neki grumen otvrdnule zemlje, a da ja ne zgazim na to. Svaki korak me je boleo. Ali bio sam jak i nastavljao sam.
Došao sam do negde, otprilike, trećine ulice i sapleo se na neku daščetinu koju nisam video. Kako je nisam video, nemam pojma. Onoliko čudo leži tamo a ja ne videh! Sapletoh se i umalo se ne ispružih po onom kamenjaru. Srećom, nisam, ali jesam udario bolno mesto ponovo. Pa kako i da ne udarim kad u papučama gacam po stenčugama! Psovao sam na sva usta. Možda sam i zaplakao. Možda, kažem. Nisam siguran, a nije ni važno.
Tu, i u tom trenutku, sam odlučio da se vratim do parka i krenem drugim putem. Naravno, tada sam znao da je to trebalo odmah uraditi, ali svaka škola se plaća, i ja sam platio pošteno. Malo skuplje nego što sam morao, ali pošteno.
Povratak je trajao duže jer sam bio oprezniji, a to je rezultovalo većim umorom i gubitkom koncentracije.
Nekako sam opet došao do parka i imao sam potrebu da sednem ponovo, da odmorim. Bol više nije predstavljao toliki problem, nekako sam se navikao na njega. Morao sam da se smirim jer sam poludeo zbog gluposti koju sam uradio i to me je koštalo. Ako treba da uradim neki posao za kojim sam krenuo, onda moram da se fokusiram na to, i da batalim ostale gluposti i prečice i tako dalje…
Relativno brzo sam ponovo krenuo ka pijaci, drugim i dužim putem, ali svakako bezbednijim.

Bio sam fokusiran, bol sam zanemario, i, zaista, u tim trenucima sam se osećao kao pobednik. Nešto je zasijalo u meni, nekakva radost, neki ponos, nešto moćno, osećao sam… Mislim da sam tada i osmeh nabacio. Javljao se ljudima, malo bih i popričao sa nekim, i tako…
Bilo je dobro biti ja u tom trenu.
I, tako okuražen, ne znam zašto, pogledah u stopala.

E sad na scenu stupa gubitak koncentracije od malopre.

Ijao, majko mila!
Pa ono nema nigde! Ono crno, štrokavo, blatnjavo, tuga jedna. Ajde što je tuga, nego što ne vidim boju kože tamo gde sam se udario!

I sine mi misao :“ pocrnelo, mora da se seče!“
Pa dobro se nisam srušio! Jesam se zateturao, moram da priznam, ali sam se oslonio na zid, onako prvo ramenom, pa onda čitavim leđima. Trebalo mi je par sekundi da dođem sebi i da shvatim da verovatno nije tako kao što sam pomislio. Verovatno nije, ali ne mogu da proverim jer su noge štrokave. Tek kad sperem ovu prljavštinu sa njih, mogu da vidim pravu sliku. I setim se da na pijaci ima česma! Uh! Odlično. Pravo na česmu i nema stajanja više do tamo.
Odvojim se od zida, bol više nema uticaj na mene, sad je na sceni sramota od izgleda i blagi strah od sečenja. Kažem, odvojim se od zida, a za mnom, na trotoar, otpadne pola fasade. Stara fasada, već dobrano poodpadala sa te kuće, ali deo ode i za mnom.
Prvo, sramota što pravim štetu, a drugo čitavo ono rame kojim sam se oslonio na nju je bilo belo i prašnjavo. Uh, mislim se.
Pa se onda setim da sam se i čitavim leđima oslonio!
Ajoj, ko zna na šta ličim sad, pomislih.

Sada kad o tome razmišljam, kao da mi je sve to što se dogodilo i trebalo, doduše, moglo je to i malo suptilnije, ali izgleda da u tom periodu svog rasta i razvoja, ja i nisam bio za suptilnije pristupe. I da, jeste mi tu negde prošla misao o tome da možda ta ideja o zelenoj ishrani i nije pravi način za mene trenutno, ali sam je tako lagano odbacio da se toga nisam ni sećao do, evo, malopre.

Nastavio sam ka pijaci, sa namerom da se koliko toliko dovedem u red čim se ukaže prilika. Planirao sam da uđem u neki ulaz pa ću skinuti košulju, pošteno je istresti, i makar malo je vratiti u prvobitni izgled, a noge ću oprati na česmi i onda lagano dalje. Posle toga, pamet u glavu, i fokus na zadatak.
Nije to bio loš plan u datim okolnostima, rekoh sebi tada.

I kad posle svega opet razmislim, stvarno nije bio loš plan.

Al’ džaba…
(Nastaviće se…)

3 thoughts on “Dijetalne palačinke 8

  1. Super su vam ove palačinke! 👏😃 Iz nastavka u nastavak sve zanimljivije. Strpljivo čekam sljedeći… nego što bijaše sa zgodnom komšinicom? 😃

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.