Dijetalne palačinke 9

… život ide svojim putem.


Jer to što sam tada planirao, nekako mislim, dalo mi je malo vetra u leđa. Sama situacija, koja nije bila zavidna, a ja se u istoj istakao moždanim performansom. Pa ko da ostane imun na taj uspeh? Priznajem, iako sam izgledao kao nakarada, stav koji sam zauzeo bio je dostojan kakvog generala koji bije odlučujuću bitku u ratu koji je sve do tog trenutka gubio, a onda…prolom! Vrcaju ideje da sve puca! I naravno, na krilima takvog mentalnog stanja, odlučno krećem da nađem ulaz gde ću se malo dovesti u red.

Ali avaj! Sve neke magnetne brave na ulazima, sve zaključano, sve zatvoreno… Pa kakav je ovo svet ovde, pomislih? Šta se desilo? Pa kako čovek da uđe u zgradu ako izgubi ključ?
Mogao sam ja da stiskam one dugmiće, možda bi neko mahinalno i otvorio, ali priznajem, nisam se setio toga u tom trenutku. A ispostavilo se da nije ni bilo potrebe. Našao sam jedna vrata otvorena! Ah, pomislih, najzad!!!


Hodnik prilično širok i dugačak, suprotno od ulaza velika vrata, sva u prozorskim oknima različitih oblika, koja vode u dvorište puno cveća i zelenila. Stepenice se nalaze sa leve strane od ulaza, desetak metara u dubini tog, suncem osvetljenog, hodnika. Plafon beše prilično visok,sa prevelikim lusterom kojem su nedostajale neke sijalice, zidovi ukrašeni diskretnim bareljefima a pod je bio sav u sitnim pločicama boje mokrog žita… Nisam ni zatvarao vrata za sobom, samo sam ušao, pobacao one torbe i počeo da otkopčavam dugmad na košulji.

Svako dugme mi je pravilo problem. Neće da se raskopča, k’o za inat. Sve moram po nekoliko puta da otkopčavam. Nerviram se, a kako i ne bih, obzirom na sve što mi se do tada desilo. Došlo mi je da pokidam sve ono sa sebe koliko sam poludeo, tačno se sećam. Sad se smejem, a tad bi onaj ja, ovom meni sada, opalio takvu šamarčinu da mu se smejem u lice, da mi sad ne bi bilo smešno.
Sav unezveren od muke, od napora, od znoja sve one dlake na meni se raščupale, kosa k’o divlja griva divljeg konja, brada k’o strnjika… Muka mi je od čitavog tog dana, ali ipak uspevam da otkopčam košulju, i uz pobednički uzvik :“Aaaaaaa!!!“, skidam je sa sebe i, raširivši ruke i noge, zabacujem glavu blago u nazad i držim košulju u jednoj ruci.

Evo, kao da sad gledam, polu nago, dlakavo stvorenje, štokavih nogu, okupano u sopstvenom znoju i suzama, izmoreno i izmučeno potragom za sopstvom, okrenuto prema prizoru divlje prirode koja se nalazi iza staklenih vrata, koja kao da tu prirodu drže prinudno odvojenu od njega, kao da namerno prave veštački metafizički jaz među njima samo da bi mu zadavala bol…

Nadrealna kompozicija smeštena u realnom prostoru a ipak, van vremenska…


I onda se, u toj kopmoziciji, čuje piskutav glasić :“bako, vidi, meda!“


U sekundi mi je svašta prošlo kroz glavu. U zoološkom vrtu sam! Pa naravno, vidi koliko zelenila tamo, mora da ima i medveda. Ma šta će toliko zelenilo, pa nije botanička bašta. A možda jeste? Al’ otkud medvedi u botaničkoj bašti? Tamo ima leptira i buba. Možda i neke kornjače… A šta ću u botaničkoj bašti? I gde je medved? Dal’ će mene da pojede? Valjda neće…
Kažem, svašta mi je prošlo kroz glavu u sekundi, a jedino što sam uspeo da uradim je da širom otvorim oči. Nisam ni glavu uspeo da spustim, a kamoli ruke, pre onog što je usledilo.


-A jesi’l pomenuo manijaka, a?
-Uh bre!!! Nisam Dragane, nisam! I koliko puta sam ti rekao da me ne spopadaš tako iznenada, strefiće me nešto čoveče…
-Hehe, pa udba burazeru, nema zezanja, hehe…
-Ajde, molim te, nemoj tako da me čekaš k’o kobac pile, pa onda-ćap! Rekao sam ti da ću ti dati da pročitaš, čekaj da završim.
-Ma nije, života mi, nego video te da kuckaš, pa da te podsetim, da ne omaneš… Znaš da ja ne špijuniram… Možda ponekad, al’ ne komšiluk… Ajde, ajde, piši, piši…


To je bio komšija Dragan. Živi u stanu pored, prozori nam gledaju jedan na drugi. On zna čitavu priču, i živ nije dok ne pročita šta sam pisao. Kaže, nemoj da kinđuriš mnogo, nego jasno, k’o izveštaj da napišeš, tako je najbolje… Sad je u penziji, bivši organ reda, policajac. Stalno me hvata u situaciji kad mu se ne nadam. Kao da me lovi, tako mi deluje ponekad…


-A za Danku, ‘esi pis’o?
-Draganeeee! Brate mili, zatvori prozor, bre!
Znači, čovek…
(Nastaviće se…)

2 thoughts on “Dijetalne palačinke 9

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.