Dijetalne palačinke 10

„Ijuuuuu!!! MANIJAAAAAK!!! UPOMOOOOOĆ!!! Beži srce, sa’će baka da ga ubije…“
E, tad sam spustio glavu, a oči su mi bile još raširenije, kao kod buljave sove.


Sa stepenica na hodnik su se spustile devojčica koja je gurala dečija kolica za bebe sa nekim medvedićem u njima, i uz nju  jedna starija gospođa, očigledno njena baka, još vitalna i prilično stamena, koja je nosila torbu i kišobran u jednoj ruci, a drugom je držala unuku. Gospođa je sa nekim groznim izrazom lica krenula ka meni, uz gomilu psovki, kletvi i pretnji, vitlajući onim kišobranom, sa očiglednom namerom da me umlati. A meni se k’o za inat, zavezalo grlo. U trenutku sam se zagrcnuo pa glas ne mogu da ispustim. Ne mogu da kažem ni reč. Sve nešto krkljam, ropćem, zavijam… Ma ni reč!


„Ovde si našao da manijačiš životinjo! Sa’ću da te odrobijam! Pa ne bi prvi bio, stoko ona poremećena… Ih, da te moj pokojni Mika sad do’vati, video bi ti… Dođi da te probodem ovim amrelom! Neka te, ne beži sad…“
Gospođa je bila veoma odlučna u nameri da me kazni za nepristojno ponašanje, zaobilazeći zakonske akte i institucije. Iskazivala je želju da sama izvrši reparaciju za pretrpljeni duševni poremećaj. Ne bih mogao da kažem bol, jer nije baš da moja pojava boli, ali poremećaj kao adekvatan termin može da se uzme u obzir, ako se setim kako sam izgledao u tom trenutku. Eto, iskren sam…


Pošto nisam mogao da progovorim, morao sam da uzmičem da ne bih nastradao, a nikako ne bih mogao da se gospođi fizički suprotstavim jer je sam je prepoznao. To je bila teta Zora, majka mog drugara iz osnovne škole kojeg nisam video godinama. Čim je pomenula pokojnog Miku, odmah sam se setio. Čika Mika je bio sila, života mi. On bi me odmah po kratkom postupku, tu nema sumnje. Prvo puca pa onda pita ko je. Sreća moja, Bog da mu dušu prosti, što nije on tu.
I tako, ja krkljam, go do pojasa, bežeći po tom hodniku od teta Zore, a ona me juri, psuje i udara kišobranom gde stigne, a najčešće me pogađa u glavu. A zašto ne pobegnem na ulicu? Pa ne smem da izađem na ulicu, sramota je, a ona će me sigurno juriti i napolju, pa plus će se dernjati na sva usta, može da se desi da naleti neko ko bi mogao i ozbiljnije da me nalupa, pa plus policija… A ja ne mogu da bežim da ovim prstom.
I tako, ona me mlati, ja nikako da progovorim, ono dete se smeje… Malo smo se i umorili, da kažem pravo. Ja od bežanja u krug, a ona žena od udaranja. Ipak je u godinama, ne može da bije kao nekad, a nekad je tukla pošteno.


Sećam se jednom, vraćam se iz škole i vidim nju, čika Miku i još jednog kako se nešto svađaju. U stvari, čika Mika je samo ćutao i stajao a onaj se nešto drao na njega i psovao ga. Mika je ubacivao ugalj u podrum zgrade i sav je bio garav. Teget pantalone i bela majica na bretele nisu više bile tih boja, a ni njegovo lice nije bilo prepoznatljivo od silne ugljene prašine. Možda ga ovaj čovek nije prepoznao zbog toga, ne znam, ali ne priča se tako sa Mikom, to svi znaju… Čovek je izašao iz auta, sav u odelu neke svetle boje, i počeo nešto da progovara Miki. Nisam razumeo najbolje šta je bio problem, ali jesam razumeo psovke i pretnje milicijom koje je ovaj upućivao Miki. Teta Zora je spasila obojicu: Miku od zatvora a onog od opasnih po život povreda a možda i od najgoreg. Stala je između njih i tako udarila čoveka da je ovaj pao kao sveća. Klasičan knock out, krošeom. Znači spasila mu život, jer ako ga je ona tako sredila onda bi ga Mika upokojio, a on ga je samo pomerio da mu ne smeta i nastavio da ubacuje ugalj.


-Teta Zoro, nemojte, ja sam Milanov drug iz škole, jedva progovorih u jednom trenutku.
-Ma jesi’l to ti…, krenula je da pita spuštajući kišobran kojim me je tukla do tada.
-Ma ja sam, teta Zoro, nego sam sav štrokav od svačega pa htedoh ovde da se očistim.
-Pa daj da te vidim, dete…, reče ona, jer dok sam je molio da prestane da me bije, ja sam bio savijen i okrenut joj leđima, i dalje pokušavajući da pobegnem od nje, tako da nije ni mogla da mi vidi lice.
Stao sam i ispravio se, okrenuo se ka njoj i brže-bolje navukao onu košulju na sebe.
-Ijaooo… Pa to si ti… Pa ti nisi normalan! Pa jesi ti nenormalan? Pa kako to izgledaš? Pa mogla sam da te ubijem. Ijaooo… Pa baš se radujem…
Žena je sad držala monolog. Ja sam morao da odslušam sve što je imala da kaže, jer nisam imao hrabrosti za suprotstavljanje, a ionako će to da prođe… Dobra je žena, uvek je prema nama bila dobra, pa nek i priča malo, šta ima veze. Samo da se završi dobro, mislio sam se.
Ma, na kraju me i očistila od one prašine, i onako, starinski, liznula palac pa mi obrisala lice, k’o detetu…
-Pa otkud ti ovde, upita me ona.
Rekoh joj da sam krenuo na pijacu i ukratko ispričah nevolje sa prstom. Sažalila se, video sam…
Još malo smo razgovarali, taman da se oporavim od stresa pa sam krenuo i rekoh joj na kraju da me je baš pošteno izmlatila.
-Jes, jes, sreća tvoja što će kiša pa sam ponela kišobran, inače bih te pesnicom, reče ona.

Najzad sam otišao odatle, koliko toliko sam se doveo u red i nastavio sa svojom misijom. Pogledao sam u nebo a na njemu skoro da nema ni oblačka.
Kakva kiša, pa vedro je…
(Nastaviće se…)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.