Dijetalne palačinke 11

Sve sam se bolje osećao. Od batina koje sam dobio zaboravio sam i na oko i na prst koji su me do tada mučili. I dalje sam imao poprilično katastrofičan izgled, ali bar dam imao svetlu pespektivu u vidu česme na pijaci. A, mislio sam se, i prijaće mi da se pljusnem onom hladnom vodom, možda dođem sebi pa preokrenem sreću danas…

One torbe su me sve više nervirale. Ogromne su. Ne znam ni što sam njih poneo. U stvari znam. Bile su mi prve pod rukom kad sam kretao. Nije da nisam razmislio malo o njima, ali nekako, plan koji sam imao u tom trenutku je bio veoma megalomanski pa mi te torbe i odgovaraju, smatrao sam. Po tom planu, trebalo je da kupim jednu veliku glavicu kelja , na prvom mestu, jer kelj stvarno obožavam…

Uh, sećam se kada sam prvi put kuvao kelj…I tada sam kupio baš veliku glavicu, kao školski globus je bila. Sad kad razmišljam, ne znam kako sam uspeo da nađem toliku glavicu, i dal’ je to bilo sa namerom il’ onako, ofrlje, ali nema ni veze. Elem, našao sam najveći lonac u kući, veliki skoro kao onaj za kuvanje veša, i nasuo vode malo više od pola. Za to točenje vode je trebalo toliko vremena da se entuzijazam mog kuvanja kelja lagano topio i počela je da me hvata neka zlovolja. Pa kako i da me ne hvata kad je sipanje vode u tu šerpu-lonac zahtevalo da to radim u kupatilu, u kadi. Ne može ono čudo da stane u sudoperu, ne može ni u lavabo nego mora u kadu. A pritisak slab, letnje vreme, vodovod na kolektivnom godišnjem odmoru. Izgleda ne samo ljudstvo nego i sama voda otišla na more. Ma haos… Nekako se napunilo to čudo onoliko koliko sam mislio da treba i ajd’ sad da dignem lonac i da ga transportujem do šporeta. ’Oćeš, malo sutra! Ono teško bre! Ma ne mogu ni da ga podignem.

Sad da se razumemo; nisam ja bio slabašan nego me iznenadila težina i nisam se adekvatno pripremio za akciju, a sve to zbog one zlovolje što me tad spopala. Vidiš kako se nauči da kad nešto radiš treba to da radiš kako valja, inače…kvrc! To mi je bila jedna od finih lekcija, moram da priznam, jer će se kasnije ispostaviti da moja tvrdoglavost ima veću apsolutnu tvrdoću po centimetru kvadratnom nego moja leđa. Nema veze, gledam ja onaj lonac u kadi i mislim se šta da mu radim. Najpametnije bi bilo da ga prospem, odnesem na šporet pa dolivam vodu u njega. I tad sam mislio da bi to bilo najpametnije, ali džaba šta sam ja mislio. Uradio sam drugačije. Zainatio sam se da ga odnesem onako punog i da više krenem da pravim ručak. Savio sam se nad kadom, kolena blago savio jer su već udarala u spoljni zid kade i uhvatio lonac za one male ručkice, za one uši sa strane, i krenuo da dižem. Teško ono, a položaj mi ne dozvoljava da to uradim na pravi način, pa sve po kadi vučem i udaram onim loncem, a noge ispravio i postavio leđa u položaj da stradaju. Da nisam zajunio toliko ne bih ni uspeo da izvučem lonac, a ne bih ni sredio leđa, ali uspeo sam i jedno i drugo. Neki adrenalin me pukao pa nisam ni osetio bol koji sam izazvao u leđima,  na silu sam izvadio ono čudo iz kade i odneo ga do kuhinje. Ma, sreći i ponosu nigde kraja tada. Uspeo sam, mislim se! Sad će ručak da bude savršen, čim je ovako dobro krenulo…

Uzmem onaj kelj, operem ga , očistim od listova koju su oštećeni, i svaki zdrav list isečem na nekoliko delova, pa sve to onda stavim u lonac i pustim da se kuva. Kuvalo se to dobrano, a za to vreme sam negirao problem sa leđima koji je očigledno postojao i bivao sve ozbiljniji. Nema veze, mislio sam se tad, proći će, to je samo malo istegnuće. Malo sam se protezao, malo se istezao i smatrao sam biće to kako treba. ’Oće, samo sutra, prijatelju…

Prokuvala ona voda sa sve keljom unutra, ja spremam zapršku, seckam beli luk na angro, i sve pevam. Ne ide kelj bez gomile belog luka, to da odmah kažem, em je zdravije, em je ukus boli glava. A kelja ima za brigadu, obzirom na veličinu lonca i veličinu glavice, što samo znači da toliko treba i zaprške i belog luka. Kad kažem toliko, mislim adekvatno srazmerno, da budem jasan. Znači još posla oko pripreme. I još sudova. I još više pare u kuhinji, što iziskuje da se otvaraju svi prozori i vrata u okolini. Što, u ovom slučaju koji je već na granici ozbiljnog zdravstvenog incidenta, samo dodatno doliva ulje na vatru, da se kulinarski izrazim.

Pa promaja, nego kako! Ali pošto većina sveta ne priznaje promaju kao stvarnu pojavu, onda se i ja pravim da ona ne postoji i nastavljam sa radom. A ona postoji…! I zviždi preko leđa.

Pravim ja onu zapršku na promaji koju ne brenujem, ono miriše, ja uživam i sve zviždućem. Leđa bole sve više, mislim ja od stajanja, pa odem malo da sednem. Ali ne možeš da kuvaš sedeći, mislim se, pa opet ustanem i nastavim sa radom. Sipam zapršku u lonac, mešam nekom velikom varjačom, ono dobija onaj prepoznatljiv miris jela koje mnogo volim, a ja cvetam. Mešam povremeno jer treba dosta vode da ispari, i za to vreme rizikujem sve što radim jednostavnim procesom razmišljanja koji mi očigledno nije bio jača strana. Uzeo ja da razmišljam šta još mogu da stavim u kelj da bih obogatio ukus.

Ej!!!

 Razmišljam!!!

 Pa, jesil’ lud čoveče?! Šta ima da razmišljaš? Ništa ne diraj! Što se kaže, nahrani prasiće i ne diraj dugmiće!

Nije imao ko da mi to kaže tada, na žalost, pa mi je sinula genijalna ideja da malo povećam udeo zdravlja u tom jelu.

Vidiš ti od kad meni te zdrave ideje provejavaju kroz glavu? Sad shvatam…

Elem, dođem na ideju da ubacim malo đumbira u kelj, da malo, što se kaže, zarezi, da doda malo ljutine i toplote kad zalogaj krene ka stomaku. I, naravno, uzmem mleveni đumbir koji sam imao u nekoj teglici i malko poprskam po površini skoro gotovog jela. Promešam malo i uzmem da probam. Pa, ne osećam baš da ima đumbira, i odlučujem da dodam još malo. E sad, kako držim onu teglicu iznad lonca i prstom je drmusam tako da iz nje ispada malo po malo sadržaja u kelj, u jednom trenutku mi se taj prst malo jače pomeri i iz tegle ispadne onoliko. Skoro pola ode dole, u jelo. Šta da radim, mislim se? Kao da je previše, deluje mi. Da li da vadim ili da ostavim? I odlučim da promešam, uveren da je mnogo samo kad te biju…

Promešam pošteno, baš izvrtim onom varjačom da se sve što bolje sjedini, i uzmem da probam. Ono vruće, puši se, ja kao duvam u to, hladim, i pokušavam da probam, da osetim ukus. Nekako se ohladilo dovoljno da moku da okusim i shvatam da je i dalje vrelo, sve mi jezik peče. Jedva progutah onaj zalogaj. Ajde još jedared da probam da proverim valja li čemu. Sad sam malo duže čekao da se ohladi taj sadržaj u varjači, i kad se dovoljno ohladio, što sam testirao vrhom jezika, probao sam kelj.

Uh! Pa ovo ne može da se jede! To je ljuto, gorko, neukusno, gori u ustima, prži jezik, a da ne pričam kako deluje u stomaku.

Stojim ispred onog šporeta, gledam onaj lonac sa keljom, promaja me šiba, a ja shvatam da sam upropastio pola dana i ko zna koliko živaca u ovom eksperimentu, i to jer ne razmišljam kad treba i razmišljam kad ne treba. A da ne spominjem da su leđa došla po svoje i prikovala me za krevet na jedno mesec dana sa sve kompletnom paletom bolova koje mogu da ponude. I injekcije i terapije i komentari na račun moje sposobnosti… Srce me je bolelo skoro isto kao i leđa.

 Znači, naopako!

Ali dobro…

(Nastaviće se …)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.