Dijetalne palačinke 16

Kretao sam se sporo, u skladu sa mogućnostima. Raspoloženje mi je variralo, u zavisnosti od misli koje su u datom trenutku okupirale moj um. Kiša je padala, smatrao sam, meni u inat, što možda i nije bilo tačno. Ukratko, ako možete da zamislite boju sivila, to će biti pravo raspoloženje koje sam imao u tom trenutku. Stiglo me je… I situacije koje su se desile, i izbori koje sam napravio, i ponašanje koje sam ispoljio, i razmišljanja kojima sam dozvolio da me nadvladaju i zagospodare mnome… i to sivo vreme koje obiluje vodurinom. Nisam bio na nivou koji sam od sebe očekivao. A realno, nisam očekivao ko zna šta. Samo da odem do pijace i kupim neke namirnice. Tog dana mi ni to nije pošlo za rukom.

Ali, kao što je svaki trenutak u vremenu poseban sam za sebe, tako se pokazalo da stvari mogu i da se okrenu naglavačke u trenutku. I na dobro i na loše.

Noseći one torbekanje, svaku u po jednoj ruci, što me, na primer, onemogućava da počešem nos jer se kapi kiše slivaju niz njega i to me izluđuje, moja nezadovoljstva, koja se se progresivno množila sa svakim narednim korakom, su počela da otupljuju moja čula. Da! Počeo sam da ne marim za bilo šta što mi smeta. Jer, u tom momentu, sve mi je smetalo. Sam sam sebi smetao. Pa ko je toliko lud da svakim korakom koji napravi sebi zadaje sve više i više muke. To, sigurno, nisam ja. To je neko drugi okupirao moje telo i moj um i sada se naslađuje misleći da meni pravi neku zvrčku.

A, ne. To će taj neko, ko god da jeste, malo da izvini. Ja sam lagano izašao iz sebe i nisam imao nikakve veze sa sobom. Ništa. Pada kiša? Baš me briga. Ćopam? Baš me briga. Boli me prst? Ne boli mene, baš me briga. Ispao sam glup? Nisam ja, baš me briga… Ja, onaj pravi ja, sam lebdeo negde okolo i gledao ovog nesretnika kako misli da me muči i baš me bilo briga. Sve mi je bilo ravno…

Mada, jesam se u nemom trenutku zamislio kada ću se vratiti u sebe, ali nisam se previše zadržao na tome, jer baš me je bilo briga. I onda…

  • Jao komšija, pa Vama kišobran stvarno ne treba. A baš sam se pitala kako ste se samo usudili da krenete napolje bez njega kad su na sva zvona prognozirali provalu oblaka za danas… Ovo je treći put da se danas srećemo, Vi častite ( hihihihi, uz zaista milozvučan smeh je komšinica Danka izgovarala potonje reči).

ZUUUUUUUMMMMMM!!!!! Momentalno sam se vratio u sebe i, onog što me kinjio lagano neutralisao. Nisam siguran da mogu da objasnim zašto, jer se u trenutku kada sam došao k sebi vratio i bol, i sramota zbog izgleda, i sramota zbog postupaka, i osećanje niže vrednosti zbog gluposti, i svrab nosa i ostatka tela koje je imalo dodir sa kapima kiše, i ko zna šta sve još. Ali vratio sam se, a vratio se i nekakav osećaj koji me je terao da se ispravim, da podignem ramena, da malo razvučem usne u nekakav osmeh, da pustim glas…

  • Pa, komšinice, baš ste nemilosrdni. Bosonogog čoveka da tako na prečac spopadnete i iskamčite čašćavanje… Ali, budući da sam ja izuzetan džentlmen, prihvatam obavezu, i moram dodati, sa posebnim zadovoljstvom ću je ispoštovati. Evo, ukoliko mi date priliku, danas ću napraviti moje čuvene američke palačinke sa tajnim sastojkom i slobodni ste doći da ih probate.

Au, brate mili… Realno, sad mi je došlo da opet izađem iz sebe, jer ovo malopre izgovoreno, ni malo ne korespondira sa mojim obrascima ponašanja. Em sam nepoznatu ženu zvao kod mene, em sam slagao da su moje palačinke čuvene, em ih nikada pre nisam pravio… Em koji tajni sastojak??? Em u istoj smo zgradi, što ne mora apsolutno ništa da znači, a opet može da znači sve.

Ali, kad se malo čovek odmakne od situacije, pa je pogleda sa strane, mislim da se može reći da zaslužujem i malo pohvale. Obzirom na pojavu, koja je „ne daj Bože nikome“, i na unutrašnju situaciju, koja je „pomozi Bože nekako“, uspeo sam da zvučim i delujem pozitivno i spremno za bilo koji izazov. Sve u svemu, nije sve to bilo toliko loše, kad se sada setim. U daljem razgovoru mi je ponudila mesto ispod kišobrana, što sam ja sa zahvalnošću odbio jer bih je izgurao sa ovim mojim torbama. Ona je to prihvatila kao znak moje pažnje, što zaista i jeste bio, tako da sam shvatio da se nešto pozitivno desilo uprkos svom mojem sivilu do tada. Objektivno ili subjektivno, nije ni važno, svi neprijatni osećaji su se umanjili, a oni pozitivni su se uvećavali sa svakim udahom vazduha punim kisonika. I te divne kapi nebeskih suza radosnica koje su se spuštale sa neba u ritmu nekakve divne nečujne melodije sada su me nežno milovale i prijale mi. Kakav divan dan pun iznenađujućih događaja, mislio sam…

A onda sam se naprasno setio da ja NE UMEM da napravim američke palačinke! Pa ispašću lažov!!!

I kiša je opet počela da mlati po meni udarajući gde stigne, i sve me je bolelo… Mislim se nešto, aman čoveče, odluči se više! Jel dobro ili nije dobro? Nemij više da talasaš, ne može se to tako izdržati!

Tako ja onda odlučim da mi je bolje da požurim kući i nekako naučim da spremim te palačinke. I krenem malo bržim korakom, a onaj prst ne da…

(Nastaviće se…)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.