Dijetalne palačinke 17

Bio sam načisto sa sobom da uradim nešto dobro tog dana. Upoznavanje privlačne dame i neobavezni razgovor sa njom mi se činio veoma privlačnom opcijom koja bi dotadašnje događaje osvetlila mnogo šarenijim spektrom sećanja kada se, jednog dana, u budućnosti, budem okrenuo ka ovamo. Samo je trebalo sebe predstaviti  boljim nego što sam tada mislio da jesam. Znao sam da to nije nemoguće, samo nisam bio potpuno siguran da ću to uspeti i da izvedem. Trebao mi je neki podstrek. Neka mala pobeda nad sobom.

Na primer, da uspešno napravim američke palačinke koje nikada ranije nisam pravio!!!

Tačno se sećam svojih reči upućenih samom sebi: „ Ako si to obećao, šmekeru… Sad da vidimo od čega si pravljen. E, nek pukne bruka da si lažov i prevarant po komšiluku ako ne uradiš to što si rekao. A ako uradiš, onda svaka čast. Biće: čestitamo, prešli ste na sledeći nivo…“

Nisam bio previše kritizerski nastrojen prema sebi, što me je iznenadilo i dodatno motivisalo. Nešto se samnom dešava, pomislih… Obično bacam drvlje i kamenje po sebi kad napravim neku glupost. A ovo sada…izgleda da i nije glupost. Ma… Ako ništa drugo, bar ću uspeti nešto da naučim. Naučiću ili kako se prave palačinke, ili kako se ne prave palačinke. U ovoj drugoj varijanti se krije i bonus učenje: naučiću i kako bi trebalo da držim jezik za zubima, više nego što mislim.

Ovde sada ispada da bi više naučio ako bi došlo do druge varijante ishoda, a verujte mi, nisam bio raspoložen za toliko znanje, pa sam rešio da se svojski potrudim da prva varijanta ugleda svetlost dana.

Možda ovo zvuči i malo ružno kada kažem da nisam spreman da učim, ali, vidite, to jesam naučio, i pridodao tom naučenom znanju visok nivo korisnosti.

Jednom, mada, možda je bilo i više nego jednom ali je to nekako izvetrelo iz sećanja, verovatno potisnuto kao negativno… Dakle, jednom prilikom sam uspeo da nađem posao na nekom gradilištu, kao fizički radnik. Da budem precizniji, pomoćnik keramičara. Bio sam mlad, što ne mora automatski da se poistoveti sa glup, ali u tom posebnom slučaju može, jer sve okolnosti su govorile jedno a ja sam uporno radio drugo.

U to vreme, kao maloletna osoba, nisam mogao da zasnujem legalan radni odnos sa bilo kojim poslodavcem zbog ko zna kakvih zakonskih ograničenja, koja me uopšte nisu zanimala. Nisam ni  imao želju da zasnivam nikakav radni odnos, nego sam hteo da zaradim neku kintu da imam tokom leta. Ko zna, možda se otvori neka šansa za na more, a za to treba lova… Znači, bio mi je cilj da nađem nekakav posao koji ne traje dugo i da uzmem neku lovu, i to je to. Nije bilo baš mnogo poslova koji su obećavali novac koji sam priželjkivao, tako da sam bio spreman za bilo šta ako je cifra adekvatna. Imam snage, mogu da povučem, što se kaže… E sad… Za mene, i meni slične, mogućnost nalaženja posla i svega što uz to ide u smislu administracije, omogućavale su nekakve Omladinske zadruge. Šta je to tačno bilo, ni sada ne znam, a tada me nije ni zanimalo. Samo sam saznao da oni mogu da ti nađu nekakav posao, da ti koliko-toliko garantuju isplatu kada se posao završi i to je meni bilo sasvim odgovarajuće. Još ako dodam da se jedna takva zadruga otvorila u mom komšiluku, i ako uzmemo u obzir da su tamo radile neke devojke koje su me smatrale za simpatičnog, onda za razmišljanje nije ostalo puno prostora u mojoj glavi. Ako je neko obratio pažnju na kovanicu koliko-toliko, koju sam upotrebio malopre, i to mu je malo zaškripalo, da odmah objasnim da sam to kvalifikovao na takav način uz pomoć naknadne pameti. Što će reći, sad znam da je ta garancija bila u toj kategoriji, a onda je ta garancija bila u kategoriji „čvrsto kao granit“, „1000%“, „sunce ne izašlo ako ne dobiješ pare…“, i slično, u šta ja jesam verovao tada.

Jel sada jasnije ono poistovećivanje mladosti i gluposti? Da? Pa naravno… Baš sam se potrudio da to tako bude…

Elem, iskrsne neki hitan posao i ja dobijem obaveštenje o tome. Hitan posao znači da je u zadrugu došla ponuda za posao i da je radnik potreban u što kraćem roku. Ja sam dobio obaveštenje o tome tako što sam zgubidaneći svratio do zadruge da vidim šta ima… Nisam nešto bio raspoložen za naporan rad tog dana. Bilo je baš vruće. Išlo mi se na bazen pre nego na posao, da budem iskren. Ali, ne lezi vraže, pre bazena, sve u papučama i sa peškirom oko vrata, ja svratim do zadruge da se javim. Čisto da ne bude da me ne zanima traženje posla. Sad mogu samo da zamislim kako sam delovao njima tamo u tom izdanju tragača za poslom. Ali tada mi je pamet toliko dosezala, šta da kažem…

I onda dobijem obaveštenje o poslu koji se nudi.

Da objasnim: nisam morao da preuzmem taj posao. Mogao sam da kažem da mi ne odgovara i to bi bilo to. Ali…! Hm… Nije to bilo baš tako.

Poslovi koje je zadruga nudila su bilo raznovrsni. I bilo ih je u skorom svim oblastima privrede. I na skoro svim lokacijama po gradu, i obodu grada. Kada tražiš posao onda gledaš sve moguće parametre koji ti nešto znače. Gledaš koliko plaćaju, kakva je vrsta posla, koje je radno vreme, gde se to dešava. Šta će mi posao koji se malo plaća, radi se po 10 do 12 sati dnevno, pet dana, i bliži je Novom Sadu nego Beogradu? Pa koliko mi treba da dođem do tamo? Ali ako nema ništa drugo, a tebi trebaju pare, prihvatićeš i to, zar ne?

E ne, ako imaš malo znanja o međuljudskim odnosima. I ovima iz zadruge znači kada im neko ko im traži radnike iskaže zahvalnost i zadovoljstvo njihovim radom. Te zadruge su u neku ruku bile i svojevrstan kadrovski filter za poslodavca. Znači, koliko ti zavisiš od njih da ti nađu posao, i oni zavise od tebe da ih ne obrukaš tamo kada dođeš. Tu se razvija nekakav proces uzajamnog poverenja i poštovanja koji sa sobom nosi benefite i odgovornosti. U mom slučaju benefiti su se ogledali u tome da su mi nuđeni poslovi koji su mi odgovarali po finansijskom modelu i vremenskom roku isplate. Maltene su ti poslovi nuđeni prvo meni pa ako ja odbijem onda su nuđeni dalje. Sa tim delom ja sam bio zadovoljan. Odgovornost se ogledala u tome da moram da vodim računa o ponašanju na radnom mestu, što mi nije bilo teško obzirom na kvalitetno kućno vaspitanje, i na adekvatnu reakciju na  hitnost ukoliko je zahteva situacija. U ovom slučaju je ta hitnost morala biti adekvatno podmirena sa moje strane jer je predstavljala moj deo odgovornosti u prećutnom sporazumu sa zadrugom. Znači „morao“ sam preuzmem taj posao jer je to značilo zadruzi, a lova je bila u opsegu mojih potraživanja, što je značilo da nema vrdanja. Ali ipak sam mogao da sve to odbijem i ne bi to bilo ništa katastrofalno. Međutim, ja sam hteo da ispadnem šmeker, a hteo sam i da imam još jedan kredit kod njih, za zlu ne trebalo…

            -Lune, ideš na ono novo naselje što se pravi tamo na Ledinama, zgrada 14 peti red sa leve strane, traži majstora Vinotića, on je tamo negde. Daj mu ovaj nalog da potpiše i vrati ga ovde. Čim uplate lovu mi ti prebacujemo, ok?

            – Koliko je sat, koliko se radi…? Ono standardno?

            -E…Ne znamo ništa, to ćeš sve ti da vidiš i dogovori pa upiši sam. Znamo se, sve uradi šta treba i to je to. Ajde zdravo, već te čekaju. A sat, brate, stavi maksimalan, znaš valjda…

I tako sam ja krenu u po još jednu lekciju…

(Nastaviće se…)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.